Милиновић Тома, родио се у селу Морињу, у Боци Которској, око 1769 године.
По месту свога рођења, Тома се још зове и Морињанин.
За младости је, неколика месеца, у некака ђакона, учио српски читати и писати, али се је рано одао на море и трговину, те је много путовао по свету, и био је стекао лепо имање.
Кад су Французи овладали Трстом, Тома дође у Србију, и ту ступи у службу при артилерији, у којој је, после, постао тобџибаша, или војвода у артилерији.
Кад Руси, после букурешкога мира, своја два ливца, што су у Београду лили Србима топове, одзову, онда се Тома прими да управља ливницом, и, ма да тога посла нигде није учио, лио је, после, све што је требало, боље него што се пожелети могло!
То је за Србе, у оно време, било и велика срећа, и велико чудо.
Тома је, поред свога редовнога посла у ливници, смислио два једнака топа, сваки од пет комада, тако да по један комад може узети један човек, и изнети уз какво било брдо, па се горе све састави, стегне, и ради као сваки топ!
Ове је топове салио 1813. Они су, пред пропаст, били закопани у земљу, али су их Турци нашли, и један су послали у Цариград као роба, а други је, кажу, остао у београдском граду.
Где је сада, нисам могао дознати.
У Карађорђевом Протоколу, 6 марта 1813, бр. 1155 стоји:
„Писато Томи Милиновићу, пушколеју, да начини један кумбус, као што је онај г. Јакова, само да буде с чеперка дужи“.
А 6 маја 1813, бр. 1406:
„Писато Томи Милиновићу да салије један кумбус, који да буде како год и овај последњи, само три прста дужи, на које добиће 10 дуката бакшиша“.
Милиновић је 1813 пребегао, с другим војводама, и отишао у Русију. Тамо се станио у Акерману, у Бесарабији.
Желео је вратити се у Србију, да остави кости међу својом браћом, али није био срећан да то уради.
Бавећи се у Акерману, писао је што шта о Србији у стиховима и у прози.
Нешто од тих списа штампао је, у Београду, 1847, Сима Милутиновић, под именом:
„Умотворине Томе Милиновића Морињанина“.
А нешто је, кажу, послано било на кнежеву канцалерију, па је, ваљада, затурено негде у хартије.
Седећи у Акерману, Милиновић је овако тужио за Србијом:
У Акерман’ Милиновић седи,
На висину ведра неба гледи,
Испред врата малог дома свога,
И призивље бога великога,
Који га је на свијет створио,
По Јевропи цијелој водио,
И по многим’ предјелим’ Азије
И некојим’ жестоке Африке;
Најпосље га к Русији поведе
У Акерман жалосни доведе,
Ђе Србина и виђет’ не може,
Камо л’ с њима да живјети може,
Што је свагда од срца желио
Откада се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба
Које љуби ка’ и ока оба,
За које се не мало трудио:
По Србији враге … разгонио,
Да их гоне, оружје градио,
И топове љуте готовио.
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земњу очистише,
И с царем се Срби помирише
Ал’ Томицу свог заборавише
(Гријехе им Бог заборавио!)
А прије га Богом братимише
Да им лије бумбе и лубарде
И остале што требају згоде.
Милиновић све је испунио
Отачаству вјерно послужио;
Ал’ о њег’ се Срби огрешише,
И услуге све заборавише,
Милиновић грдне јаде јади
Од жалости винограде сади,
И моли се Богу великоме
И миломе народу српскоме,
Не би ли га туге избавили
Отачаству драгом повратили
У ком жели кости оставити“.
Баш кад је Тома овако туговао за својом отаџбином, стара његова мајка, слепа од старости, још је живела у Морињу, и она му је писала овако:
„Камо ми те, сине Томо, послије толико годишта, дома? Та дођи ми, да те мајка још за живота, у својој кући, чује, ако не види. Наша кућа и за твоје зубе још има хљеба доста!…“.
Али док је ово писмо стигло у Акерман, дотле су Тома, и једини му син, већ били преминули!…
Тома је умрьо у Акерману 1845.