Миладиновић Аксентије, родом из села Чибутковице, београдској нахији.
Од године 1804—1811 био је више кнез него војвода, у колубарској кнежини, тојест, више се бавио суством и управом у народу него војевањем.
Године 1811, о Малом Божићу, добио је војводску диплому, и дана су му у власт ова села нахије београдске: Вреоци, Шопић, Петка, Ћелије, Жупањац, Чибутковица, Барзиловица, Дудовица, Бранчићи, Гукоши, Дићи, Трбушница, Бистрица, Црљенци, Барошевац, Јунковци, Сакуља, Медошевац, Зеоке, Куке, Лукавица, и Стубица.
Године 1812, јануара 11, находимо да су вожд и савет нашли да Кнез Аксентије од своје кнежине ваља да „изручи у касу народну 6180 гроша, као порезу, и као трошак за издржање мензулана и магистрата.“
Године 1813, јуна 22, заповеда му Карађорђе писмом: „да истера из своје кнежине 1200 војника, а ако може и више, биће боље“.
„Трговци трговине своје да пресеку, вели се, даље, у том писму које већ наговешћује несрећу што иде отаџбини: — мајстори мајсторије своје да прекину, земљоделци своје пољске работе и воденице да оставе, попови и калуђери да пођу, сви једнодушно на ноге, и старо и младо, да устанемо, и свима силама да се од непријатеља бранимо.“
Али, на жалост, ни то није помогло. Онај, који је 22 јуна овако писао, 21 септембра, сам је своје место оставио, и Србија је пала!
Међу хартијама Кнеза Аксентија налазимо ову белешку:
„Први трошак на 1813, што троши Кнез Аксентије, кад освојише Турци…“
Тај „први“ трошак изнео је 10.868 гроша и 20 пара, а дукат је, чини ми се, био 13 гроша!
Кнез Аксентије није бегао преко Саве; него је, као и Милош, и многи други одабранији људи онога доба, волео у својој земљи чекати што га снађе, него тражити среће у туђини.
Саветник Павле Поповић писао му је из Јакова у Срему, 3 декембра 1813, између осталога, ово:
„Ми благодаримо вама за ваше труде које сте имали, и ваше срце уздржали и тамо остали, и неколико хиљада душа од турскога мача сачували. За такав ваш мудри поступак никакав Србин не ће заборавити и за ваше здравље Бога молити. Тако како сте до сада, тако и од сада старајте се за наш народ“!
Некако у то време биће да је писано и ово писамце, на ком нема дана ни године:
Оборкнеже Аксентије од биоградске нахије, везирова слуго, и мој пријатељу!
Дајем ти на знање, како ми је Арсеније Ломо дошао и предао се; друго, сутра у суботу рано, Кнез Милош полази у Биоград, и тамо ће се с тобом састати, и за то што буде договорићете се.
У Драгољу (М. П.) Мехмед Барјактар, Муселим-Ага нахије рудничке.
Као што се види, Кнез Аксентије је, и после пада Србије, имао утицај на послове народне.
Из једнога писма, које му је писао Кнез Милош, 5 септембра 1814, у Београду, види се да су имали неке кулуке да чине Турцима с народом. Али 18 септембра 1814, пише се Кнезу Аксентију из Београда ово писмо:
(М. П.) Ћаја-Паша покровитељ.
Здрав си Кнеже Аксентије! Како примиш ову нашу књигу, у који год ти сат ова књига дође, у ону декику да си у Београд дошао час пре; да ниси стао, но хајд брзо! Ако си болан на кола да дођеш, ако… ти хајд на коњу!
Сва је прилика, да је ово писмо писано онда кад је у Београд дошао глас о Хаџи-Продановој буни, па су Турци тражили Кнеза Аксентија у своје руке, да им буде талац и јамац за повратак мира. Јер ово му је писмо упућено у „Чибутковицу,“ а одмах друго, од Ћаја-Паше, 30 септембра 1814, што је писано у Чачку, упућује му се у Београд.
Ево шта му ћехаја пише из Чачка:
„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сад пишем и враћам ово моје писмо, да јесам ти благодетељ твој, и ти ништа немој се бојати, но слободан буди: ја, кад дођем, хоћу те одмах пустити; то цело да знаш! И Кнез Теодосије да се не плаши; јесте се чуло у његовој нахији нешто, али ћемо ми све то умирити: али он нека прати једну књигу у његову нахију, да се већа буна не чини, но нека ги (их) слободи све. У Чачку 30, септембра 1814.“
По свршетку овога пашиног писма, стоји још ово:
„И такођер ја вас поздрављам, Живко писар, Кнеже Аксентије; тврда је вера наша христијанска, слободан буди, и послушајте тамо што вам се заповеда, а за вас моја је брига; такође и за Кнеза Теодосију“.
После овога, долази писмо којим му се заповеда да гледа ухватити Хаџи-Продана. Ево и тога писма:
„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сада дајем на знање како је Хаџи-Продан, са четири хајдука, отишао у београдску нахију, и за њим је отишло 15 пандура, отерали траг; но сад упут, како примиш ову књигу, један сат пре за њим, тражи га, и терај та, не би ли га жива или мртва добавио, зашто већ он се више не називље ни царев ни везиров“. —
Тако пише Ћаја-Паша, а даље наставља Живко писар овако:
„И такођер ја вас поздрављам, Господару Кнеже Аксентије! Сва је твоја доброта и власт у нашега покровитеља Ћаја-Паше, и ето ти сада описујем: слободан буди и сербез, и ову работу, што ти пишемо, гледај не би ли где год ица ухватио! И ваше сам поздравље примио у писму, и тако сам паши казао, да је све то мирно и поштено у вашој нахији, и тако ти паша благодари и захваљује ти великим даром. И да Бог да да Хаџију Продана жива ухватите не би ли ти нашем паши веселост срца описао. У Чачку 10 октомбра, 1814“.
После овога писма, има једно Кнез-Милошево, које му је писао у Рогачи, 13 новембра 1814, и у ком му јавља да долази у Београд, и да хоће баш у њега да одјаше, него да му „очисти и истреби“ једну собу у свом конаку!
За тим долази последње пишемо од Ћаја-Паше, писано 4 фебруара 1815. Ћаја-Паша се чуди што му Кнез Аксентије не доноси пореске паре. кад зна да је паши „секлет“ за паре?
Кад је Сулејман-Паша први пут послао војску, и свога бимбашу Кара Мустафу, да угуши устанак српски 1815, онда је Кнез Аксентије, с неколико стотина људи из своје кнежине, пошао с тим Турцима, да помогне утишати буну. Овако је дошао у Чачак, и остао ту с Турцима с једне стране као посредник за умирење Срба, а с друге, као јамац за турску безбедност.
Кад Ћаја-Паша1 погибе код Чачка, и Турци побегоше преко Драгачева, онда је и Кнез Аксентије морао с њима узмицати: али се у Гучи некако искраде од Турака, па, све кроз шибљаке низ реку Белицу, умакне у село Лисице к свом шураку Илији Јоковићу, одакле пређе преко Мораве, удари на Карадаг у нахији рудничкој, и оде Кнезу Милошу, који га узме са собом и одведе к Јагодини, куда је и сам морао ићи.
Биће да је српска устаничка војска, док се Кнез Аксентије находио међу Турцима, и докле је држан за противника народном устанку, ударала на његову кућу, и учинила му велики квар.
То се види из писма Кнеза Милоша, које му је писао у Брусници 2 јуна 1815:
„Поздрављам вас, Кнеже Аксентије, пише Кнез Милош: — и тако вам дајем на знање, како ово моје писмо примите, вера ви је тврда, слободно к мени дођите, да се разговоримо. Ја да сам знао да ће те се ви тако одмах избавити, не бих вам ни у што дарнуо. А овако, док се разговоримо, може бити да ћу ти све вратити, и не бој се до мене ништа“!
У другом писму, које му је писао из Црнуће, 6 јуна 1815, вели Кнез Милош да ће му, за стару љубав, вратити што је год њему „дотерано“, па га зове к себи, али овако препоручује:
„И кад близу мене будете, у једном се селу зауставите, и писара вашега, с неколико људи унапредак к мени опремите, да ја знам и да вас, с мојим људма, примим, и ја ћу у недељу се у Крагујевац кренути“.
Дошавши овако Кнезу Милошу, Аксентије је, као што је већ поменуто, отишао с њим к Јагодини.
Има још једно писмо које му је Кнез Милош писао „у путу ка Карановцу“, пошто је истерао Турке из Пожаревца, и пошао да и Карановчане прими, и испрати у Пазар. Писмо је то писано 29 Јуна 1815. У том писму Кнез Милош препоручује Кнезу Аксентију и Прота Смиљанићу, да иду час пре с војском на Дрину куда ће и он сам похитати, само док о Карановчанима буде готов.
Кад је Кнез Милош, 1815, углавио уговор с Марашли-Али-Пашом, онда је Кнез Аксентије био један од посланика српских које су одмах из Ћуприје послали у Цариград, где је имао остати као српски агенат до измене, тојест, докле се други не пошље да га измени.
Пошто се вратио из Цариграда, мало је имао учешћа у народним пословима: старост и немоћ биле су га већ савладале. Преминуо је 28 јануара 1820, и укопан је код цркве у Чибутковици, месту рођења својега.
- Ћаја-Паши је право име Ибшир, а имао је чин Мирмирана, што је равно чину ђенералском, за то се и звао Паша, ма да је био Ћехаја Мухафизу београдском. ↩︎