Матић Петар, родио се у Лежимиру, у Срему, 27 јуна 1797.
Учио се је у месту рођења; гимназију је свршио у Карловцима, философију у Пешти, а права у Бечу. У наукама је, у опће, био велики усталац; 21-ве своје године, положио је, у Пешти, докторат у философији.
Свршивши права у Бечу, највише се налазио око Давидовића, помажући му писати новине које је, после Давидовићева одласка у Србију, за две године сам издавао.
Уређујући те новине, спремио је и „Дафниса“, и превео „Геснерове идиле“, које су обе књиге у Бечу и штампане.
Иза тога је ушао у аустриску државну службу, и бивао је синдикус у Костајници, Беловару, и у Петрињи. За то време, прилагао је многе саставке, понајвише веселе и забавне, у Српски Летопис.
Кад му болест улози стане досађивати, пензионира се. Као пензионар, живео је у Петрињи, Митровици, Бингули, и, најпосле, у Шиду, где је и преминуо 12 фебруара 1860.
Матић се је, до последње своје старости, бавио књижевних пословима, и више је чланака написао у Седмици.
У Карловцима је издао критику о преводу Псалтира.
После смрти, остали су његови ови рукописи:
- Српска граматика;
- Српска историја;
- Толковање туђих речи у св. писму;
- Толковање туђих речи у српском језику;
- Ортографија.
Све те своје рукописе поклонио је карловачкој библиотеци. Њега је оплакао, у Даници бр. 3., Милош Светић.