Бакал-Милосав био је дошљак у Шапцу. Он је, по свој прилици, родом из Херцеговине. Кад је српски устанак плануо у Шумадији, Милосав је држао бакалницу у Шапцу.
Кад струја устанка захвати и Шабац, Милосав отпаше бакалску кецељу, па припаше сабљу и, после тога, у врло много прилика, сјајно покаже да њом уме владати, као да му је била свагдашња забава. Сви се очевидци диве Милосављеву јунаштву које је показивао у свим 6ојевима, у којима је бивао у окрузима: шабачком, ваљевском, подринском, и ужичком, а особито у бојевима на Мишару и на Лозници.
Онај шанац на Лешници, у равни, први је начинио Бакал Милосав, те се ту одупирао Турцима који су из Босне Дрину прелазили и на Србе нападали.
Кад су Турци, године 1810, силном војском били оптекли Лозницу, а Срби се бранили изнутра, онда је Вишњић овако насликао Бакал-Милосава:
„О друге стране, на доњу капију,
Излијеће Бакал-Милосаве,
На јагрзу коњу великоме,
Па сијече Турке око града:
Ту се Бакал не зна уморити,
Већ разгони Турке око града,
Док под собом коња не умори;
Кад јагрза у пену учини,
Тад се с коњем он у град поврати,
С оног сјаше, на другог узјаше;
Па једнако он разгони Турке.“
Несрећне године 1813, пребегао је био у Срем, па се, 1815, вратио, чим је чуо за нови устанак (таковски).
Кад се мало умирило, Кнез Милош је слао Милосава у Цариград, као свога татарина, јер је Милосав знао говорити турски.
Године 1818 поверио му је да ради: да би Турци ослободили оне Србе које су 1813 на Лешници били заробили. И доиста је њих 70 дочекало да виде своју отаџбину.
Милисав је био човек висока раста, црне масти, лепа стаба, бела лица, добре нарави, и пријатан у друштву.
Умрьо је у Шапцу, 1823. Кажу да му је тада било 53 године.