Марковић Коца (Никола), родио се у Пожаревцу, 1795 године, а родитељи су му се доселили из Сачисте, у Македонији.
Коца је одрастао у Пожаревцу, оженио се, и радио трговину.
Њега први пут видимо у народној служби године 1821, и то овим поводом.
Трговци, који имају посла с царинама на граници, жалили су се Кнезу Милошу да се трговини чине сметње на скелама.
Кнез Милош, на таку жалбу, позове трговце да му они означе честите и окретне људе, које би могао поставити за царинаре на скелама.
Трговци пожаревачки, за скелу на Дубравици и Раму, предложе Коцу Марковића, марвеног трговца, из Пожаревца.
Кнез Милош, уважавајући тај предлог, постави, 25 октобра 1821, Коцу Марковића за царинара на скелама дубравичкој и рамској1.
После тога, ми Коцу видимо као старешину среза рамског, 1833. и 1834, па среза млавског и пожаревачког.
Године 1834, Кнез Милош, одређујући Коцу Марковића у ону комисију која је имала проценити и исплатити турске земље у Подрињу, именује га својим попечитељем финанције2.
У почетку године 1835, кад се у Пожаревцу чуло, да је Милета Радојковић, велики сердар расински, дигао буну, и да, с 2000 људи, иде у Крагујевац, Кнез Милош се узнемири, и науми да иде из Пожаревца у Доњи Милановац а оданде у Влашку! Сва његова околина, а особито овај Коца Марковић, молила га је да то не чини, него да седи у Пожаревцу, а ствар ће се та свршити налепо. Кнез се не дадне одвратити од своје намере, него, лицем на Богојављање, рано пође, и изађе једно два сата од Пожаревца, па се ту, на нову молбу Коце Марковића, и остале своје пратње, устави, размисли, и врати се у Пожаревац, па предузме мере за утишање буне, и измирење с вођима њеним.
Кад је, доцније, ова ствар свршена, онда се је Кнез из Пожаревца кренуо у Крагујевац, да се лично види и измири с вођима буне. Отуда је, 15, јануара, 1835, бр. 197, Коци Марковићу писао ово писмо:
Љубезни пријашине!
Дочек којим сам од крагујевчана, на Петровачкој механи, дочекан, ја вам описати не могу. Мало напред послао сам био сина мог Мијаила к њима, који су сви, на реченој пољани скупљени, мене очекивали. Ту је био брат Јован, и брат Јеврем. Како сам ступио на исту пољану, сјахао сам с коња, а слатки син мој Мијаило, узме са собом код себе стојавшег Милету, Симића, Ресавца, и Протића, и приведе их к мени. Они признају своју погрешку, и благодаре на милости, а ја пригрлим их с мојим прсима и ижљубим их, рекавши:
— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!
Ту није никога остало, ко се заплакао није.
Ово вам јављам, јер знам, колико вас интересира знати. С благоволенијем јесам вама благонаклони, Милош Обреновић, књаз српски3.
После сретењскога устава од 1835, Коца Марковић је постао председатељ Савета, 3 фебруара 1835.
Кнез Милош је имао довољно разлога да Коцу награди за ову услугу, али, давши му председништво у Савету, у ком су седели људи много крупнији, и много чувенији од Коце, није му дао никакву особиту срећу.
У једном писму своме шураку, Стевчи, Коца се жали како саветници не гледе на њега, као на свога предсеника:
Један не ће да дође, — вели он: — други изађе кад хоће; трећи седи, окренувши мени леђа, а четврти пружи руке на сто, па наслони на њих главу, и спава!
Ја се за све ово тужим, зло је; а да трпим — зло! Научи ме ти, шта да радим“! — вапије сиромах Коца!…
Доцније, кад је сретењски устав оборен, Кнез Милош је поставио Коцу за президента управнога савета, у Крагујевцу, у ком звању је и умрьо 17 марта 1836, у Пожаревцу, и укопан је с јужне стране пожаревачке цркве, два метра далеко од црквеног зида.
На гробном белегу чита му се овај запис:
„О, читатељу! Не чуди се гробу мојему! Такав будет конац и житију твојему! Овде почива тело почившега Николе иначе Коце Марковића, бившега при управителном Савету у Крагујевцу президента, а житеља варош Пожаревца. Поживе љет 41; представи се 17 марта 1836. И буди јему вјечнаја памјат“!