Маринковић Коста, родио се у Новом Саду, 1784.
Учио се у месту свога рођења, у Будиму, Кезмарку, и у Карловцима.
Запопио се, пошто је свршио школу, и 1830 већ је био свештеник у Новом Саду, где је изишао на глас као Поп-Коста.
Написао је:
- Плач Рахили, 1808;
- Откровеније Америке, превод с немачког, 1809; и
- Толкованије свјашчених јевангелиј, први део, 1839.
Најпре је био катихета у новосадској гимназији, а после је чак до смрти, сваке недеље и празника, тумачио ученицима јеванђеља, и поучавао их поукама које је црпао из живота.
Поп-Коста је био човек даровит, учен, речит, и врло досетљив. Досеткама својима радо је шибао таштину и разметање. Уз реч је врло често понављао: — Слава Богу! И одмах, за тим двема речма, излетала је стрелица његове досетке. И данас у Н. Саду има много прича о Поп-Кости.
Неки младић, који је о себи много мислио, представи се једном Попу Кости, с овим речма:
— Ја сам, тај и тај, „совершени богослов“!
— „Богослов“, и још „совершени“, рећи ће Поп Коста: — Слава Богу! До сад смо имали: Григорија Богослова, Василија Великог, и Јована Златоуста, и — како рекосте да вам је име?
Младић поцрвени до ушију, и више му није пало на ум да се зове „савршени богослов.“
У владичину двору налазио се је, у оно време, неки писар врло кратке памети а врло велике жеље да се закалуђери. Владика га је дуго одбијао, али, најпосле, пристане да га покалуђери. Пун радости, писар излети из владичине собе и, сретнувши се у ходнику, с Поп-Костом, врло охоло рокне:
— С Богом, пречесњејши, ја одох у владике!
— Слава Богу, одговори Поп-Коста: — а ко ће клепати?
Поп-Коста је умрьо у Новом Саду око 1845.
Оно је био отац знаменитом Д-ру Вуку Маринковићу, којега је помен пред ових.