Малетић Ђорђе родио се у Јасенови, у Банату, 1 марта 1816 године.
Основну школу учио је где се и родио, гимназију у Ораховици, а философију у Сегедину.
Године 1838, прешао је у Србију и, 25 јануара 1839, постао је чиновник у крагујевачком суду, одакле је премештен у Управу вароши Београда, а 19 априла 1841 послан је за секретара Српској Агенцији у Букурешту.
Године 1842, кад је извршена позната промена у Србији, Малетић је, као чиновник, био остао без службе; али, написавши „Апотеозу Великом Карађорђу“, добио је звање професорско у београдској гимназији.
Године 1859, кад су се у Србију вратили Обреновићи, Малетић је постао директор београдској гимназији, у ком звању је остао до 1879, када је, испунивши одређени рок службе, добио пензију, па је, после, живео у миру код своје куће, у Београду.
Малетић је постао члан Друштва српске словесности 28 јануара 1848; а 24 октобра 1871, Министар просвете, старајући се за извршење тестамента покојнога Николе Чупића, поставио је Ђорђа Малетића за члана оној комисији која се је, 22 декембра 1874, претворила у данашњи Одбор Чупићеве Задужбине. Осем тога, Малетић је био најпре члан, после председник, позоришном одбору, а за тим управитељ позоришта; неколико година пак био је владин посланик на народној скупштини.
Године 1885, Српско Учено Друштво, по жељи Малетићевој, приредило је светковину за 50 година књижевнога рада његовога. Та је светковина била 8 септембра, у сали Вел. Школе, у Београду1.
Малетић је, после дуже болести, преминуо у Београду 1 јануара 1888.
Опроштајне беседе говорили су му: Мата Бан, у цркви; Милан Ђуришић, пред гимназијом, и М. П. Шапчанин пред позориштем.
Малетић је био раста омалена, али снаге сразмерне; довољно космат, и под старост јако просед; у оделу увек чист и прикладан, готово кицош до смрти.
На послу је био вредан и уредан, по нарави жустар и лакосрд; према јачима од себе био је свакад смотрен и гибак, а према нејачима често набусит, прек па, некад, чак и неразложан.
Ове особине његове нарави веома су удиле васпитачком послу који је тако дуго пословао2.
Малетићеви важнији списи ови су:
- Три побратима, истинити догађају Босни, у две песме, Београд, 1844;
- Паразити, или вештина себе срећним учинити. Из Шилера, Н. Сад, 1844:
- Споменик Лукијану Мушицком, Београд, 1845;
- Излив чувства приликом народног празновања на Благовести, 1846;
- Критически преглед наградом увенчаног дела „Краљ Дечански“, Нови Сад, 1846;
- Историческо-критическо описаније битке косовопољске од године 1389, Нови Сад, 1847:
- Песме, књига прва, Београд, 1849;
- Апотеоза Великом Карађорђу, Београд, 1850;
- Теорија појезије, прво издање, Београд, 1854, а друго 1868;
- Сватови, народна приповетка, у три песме, Земун, 1855;
- Реторика, Београд, 1855;
- Чувствовања српског народа приликом доласка Његове Светлости премилостивог Господара и Књаза Милоша Обреновића I, Београд, 1860;
- Преодница српске слободе, или Српски Хајдуци, Карловци, 1863 године.
- Смрт Цара Михаила. Трагедија, Београд, 1866;
- Убојна Труба. Песма Злопатницима, Београд, 1867;
- Химна приликом повратка из Цариграда Светлог Господара Кнеза Михаила, 4 априла 1867, Београд, 1867;
- Посмртна слава Кнеза Михаила, Београд, 1869;
- Пролог, говорен 6 априла 1871, Београд, 1871;
- Беседа г. Живојина Јовичића, осветљена критички, Београд, 1876;
- Грађа за историју позоришта, Београд, 1884;
- Апотеоза Вуку Караџићу коју је спремао за Вукову стогодишњицу, и која се штампа у Београду, 1888.