Љевајац Рака родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, 1777, а старина му је у селу Љеваји, по ком је и прозван Љевајац.
Још до устанка 1804, Љевајац је морао бити човек уважен у народу, јер и њега видимо, међу устаничким старешинама, на оном састанку у Земуну, 28 априла 1804, где су Аустријанци огледали да измире Србе с Турцима.
После тога, Љевајац се је находио под командом Милана Обреновића, који је заповедао нахијама рудничком, пожешком (чачанском) и ужичком.
Године 1809, кад су Срби опсели Сеницу, дођу им посланици од црногорскога владике Петра Првог, и од племена Васојевића. Први је желео заједнице у раду за ослобођење српскога народа, а други су тражили да и њихов крај прихвати Србија.
Карађорђе, тада, одабере Раку Љевајца и Анту Симеуновића, огласи их за војводе Васојевићима, и пошаље их да заузму Васојевиће, и да се здруже с Црногорцима.
Ова експедиција, погрешком Хаџипродановом, остане са свим јалова. Те Љевајац и Анта оду на Цетиње, а одонуда су се, после, хајдучки провукли кроз Турску, и дошли у Србију.
После тога, Љевајац је био војвода у нахији ужичкој. Године 1812 и 1813 наређивано му је неколико пута да похвата, или побије, хајдуке у нахијама ужичкој и сокоској, и да спреми што више војске за одбрану земље (1813).
Најпосле, с неких злоупотреба, изгубио је власт и остао без ичега!
Године 1815, Љевајац је одмах ударио на Турке у Чачку, и, после Мутапове смрти, постао је руднички војвода.
Љевајац се је, личним јунаштвом, могао мерити с Јованом Курсулом. Верује се да је он посекао сина Скопљак-Пашина, после победе на Љубићу, кад су Турци узмицали преко Јелине.
Љевајац је умрьо 17 октобра 1833, и укопан је у селу Мојсињу, цркви с десне стране.
Био је средњега раста, бела лица, а црне косе и бркова; говорећи, свакад се је смешио.