Лукић Аврам родио се у селу Рајцу, под Јелицом, 2 часа на југ од Чачка, око године 1760, а живео је у селу Заблаћу, у моравској равни, испод Чачка.
Кад је, на скупштини у Борку, 1805, уређен први совет у Србији, Аврам Лукић је први изабран за саветника од нахије пожешке (чачанске).
Године 1806, августа 7. Лукић је, из Смедерева, заједно с Јеремијом Гагићем, послан у Трст, к браћи Србима за новчану помоћ; 8 октобра те исте године, вратио се је с тога пута и, у логору, на Топчидеру, предао Карађорђу добровољних братских прилога равно 12.750 форината.1
Године 1807, Лукић је склонио друге саветнике, те су се писмено жалили Карађорђу на Младена и на Милоја. И тад се он зове саветник „и за рудничку нахију“.
Мало доцније, те исте године, Лукић је изабран и, с Петром Чардаклијом и Јеремијом Гагићем, послан у Влашку, у главни руски стан, да се разговоре о помоћи коју су Срби тада тражили од Русије.
Тек по овој радњи Лукића и његових другова, дошао је у Србију први руски дипломатски агенат.
Овај агенат звао се је Константин Константиновић Родофиникин, пореклом Грк, који се често помиње у српским пословима онога времена.
Родофиникин је ушао у Београд први пут 29 јуна 1807, и Младен Миловановић дочекао га је грувањем из топова.
Године 1813, Лукић није хтео бегати из отаџбине, него се склони за прво време, а после, кад Куршид-Паша распусти гласе да цар прашта Србима, онда и Лукић дође, преда се, и везир га остави као кнеза у нахији пожешкој, и још га пошље да предаје и друге Србе који су се још држали ван турске власти.
На тај начин, поред других, Лукић је највише урадио да се и Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода, преда Латиф-Аги, чачанском муселиму, и да породицу своју пресели у манастир Трнаву, близу Чачка.
Године 1815 после победе на Љубићу, Кнез Милош шаље Аврама Лукића да трчи са својом пожешком нахијом на Карановац Радосаву Јелечанину у помоћ, те да гледају не би ли се карановачки Турци предали, а добре страже да поставе, да не би каква турска војска од Пазара продрла.
Аврама Лукића, Николу Симоновића из Бабине Луке, и Мијаила Оташевића,2 повео је Кнез Милош са собом, године 1815, преко Дрине у логор Куршид-Паши, на разговор о умирењу Србије.
Кад се Кнез вратио, њих тројица су остала у турском логору као таоци за Милошев повратак везиру. Још се прича да је Милош, морајући даривати многе пашине људе, узајмио од Аврама сто дуката у злату.
Од њих тројице некако се избавио и вратио кући само Никола Симоновић, а Лукић и Оташевић оставили су своје главе у турском логору. Турци су казивали да су оба умрла од куге, али Срби причају са свим другојаче:
„Кад су дознали да им се Милош не мисли вратити, Турци су ископали у земљи две праве рупе дубоке до човечијих рамена. У те рупе пустили су дупке Аврама и Мијаила, и око њих су натрпали земљу коју су маљевима добро набили. Из тога стиска само су вириле главе овим мученицима. Два дана живели су кукавци у тим нечувеним мукама, па су онда издахнули“.
Ово се нарочито прича у Драгачеву.
Лукићева жена Босиљка, оставши удовица, начинила је у Заблаћу црквицу. Кажу да је са својих стаја скидала даске те покривала ту задужбину, и то све за душу своме честитом мужу, а народном мученику, Авраму Лукићу!
Слава му до века!