Лешјанин Стојан (Јовановић) родио се 1796, у селу Кушиљеву, испод Свилајинца, у путу, кад су му се родитељи враћали у Лешје на своју старину из Аустрије, где му је отац дуже време служио у фрајкору.
За првога устанка, кад Стојану није било више од 15—16 година, често је, на Делиграду, замењивао свога оца, и тукао се с Турцима.
Кад му је било тек 20 година, избере га село Лешје себи за кмета. Својом правичношћу у суђењу, својом добротом према сиротињи и нејачи, и својим мушким држањем према турским власницима, Стојан је изашао на глас у свој својој околини, те га и вилајетска скупштина, у Параћину, избере за вилајетскога кнеза.
То је било некако пред онај устанак који ће букнути у параћинској нахији, на крају 1832.
Турци, опазивши знаке народнога кретања, дозову Стојана у Параћин, те су га онде држали 15 дана, као таоца за мир у нахији. Али се он, имајући договора с браћом из Темнића и Левча, изгобеља из турских руку, па одмах разашље своја два брата и друге људе на све стране параћинске нахије: да се народ диже, и тако је постао један од главних радника у придружењу нахије параћинске, алексиначке, и крушевачке к Србији.
По исељењу Турака, Кнез Милош постави Стојана за судију у Параћину, а после у Ражњу; а кад се суд из Ражња премести у Алексиначку Бању, Стојан дође у Крагујевац, у народни суд где је провео две године; па је, после, отишао у Крушевац за председника суду окружном.
Године 1842, стао је у ред „уставобранитеља“, и, по успеху Вучићеву, у Крагујевцу, Стојан је, најпре, дошао, за судију у суд апелациони, а после за члана у Државни Савет; где је остао до 1860, кад је стављен у пензију.
Скоро три године провео је заступајући, овда онда, разне министре у дужностима њиховима, а на крају 1858 привремена влада била га је поставила за министра унутрашњих дела.
Овај човек одликовао се је великом благошћу срца, чистотом карактера, и свагдашњом жудњом за науком. Сам се је, већ под старост, научио читати и писати; а децу своју, синовце и рођаке, школовао је тако марљиво да је често сам кунаторио само њих да не остави без науке. На тај начин, његов је млађи син, Милоје Лешјанин, свршио науке у Паризу, а два синовца довршила су своје образовање у великим школама у средњој Јевропи.
Стојан се је увек звао и потписивао „Стојан Јовановић“, али откад се је настанио у Београду, почели су га, по селу Лешју, звати Лешјанин и Лештанин, тако да му је право презиме мало ко и знао.
Лешјанин је преминуо од колере, 17 августа 1866 године, у Београду.