Лешјанин Рајко родио се у селу Лешју, под Бабом, 17 Јануара, 1826 године.
Рајко је братанац Стојану Јовановићу Лешјанину. Детињство је провео у месту рођења; а с одласком стрица му Стојана из Лешја, ишао је и Рајко, те се учио у оним варошима у којима му је стриц боравио у служби као народни старешина. И тако, најпре се је учио у Параћину, па у Ћуприји, Крушевцу, Крагујевцу, и Београду.
Из Београда послао га је стриц на страну да учи права, те тако их је довршио у Хајделбергу и у Паризу.
Вративши се с наука, Рајко је постао професор у београдском лицеју, у ком га је дружина неколико пута бирала за ректора.
После је био секретар у Државном Савету, па од 1861 до 1868, Министар Правде. После 29 маја 1868, кад је пао Кнез Михаило, Рајко је био један од оне тројице намесника који су прихватили кнежевску власт, и вршили је до 20 јуна 1868.
Од тога доба, Рајко је живео, као „министар на расположењу,“ до 1872, а тада се је тешко разболео.
Ла би нашао лека у тешкој својој болести, отишао је у Беч, где је преминуо 19 октобра 1872.
Књижевности српској од Рајка Лешјанина остале су:
Инштитуције Јустинијановог Римског Права, у Београду, 1857, л. 2. стр. 6, 553 на 8-ни.
Рајко Лешјанин био је човек врло вредан, и у правима се разумевао врло добро. Он је тежио, колико је само могао, да управом и законима оснажи правну свест међу грађанима српским.
Историја српскога правосуства, кад се једном напише, јамачно ће дати једно од одличних места Кнез-Михаилову седмогодишњем министру правде, Рајку Ј. Лешјанину.
Рајко је био човек омален, сићушан, лепа лица, пријатна опхођења, и веома доступан сваком ко је имао потребу да говори с њиме. Није био човек речит, није имао јака гласа, још је дрктао и замуцкивао, како дође у најмању ватру; али је, као особити правник, имао срећу да у разговору одмах налази речи и разлоге који му баш требају за ствар коју брани!…