Лазић Василије родио се у селу Сусеку, у Срему, 1 јануара 1798, од оца Ђорђа, свештеника, и матере Василије.
Основну школу свршио је у месту рођења свога, а гимназију и богословију у Карловцима,
Лазић је мислио запопити се у својему селу; али, кад митрополит претпостави њему слабијега богослова, ману се поповине и оде у Пешту, те сврши права.
Године 1823, септембра 26, положио је, као правник, адвокатски испит „с хвалом“, и добио диплому, да може радити правозаступничке послове.
После тога, Лазић је и радио послове правобранилачке, и предавао, као професор, у учитељској школи у Сомбору, а био је и заступник фрушко-горских манастира.
За то време, седео је у Сомбору. Митрополит Петар дотле га је, у два маха, позивао да дође овамо у Србију.
У Сомбору, Лазићу општинари учине неку кривду, с које он одмах преда своје ствари на добош, и дође у Србију.
У Београду је, неколико месеца, био секретар у државном Савету, а после оде за секретара београдске конзисторије, где је остао до смрти.
Уз ту дужност, Лазић је дуго цензурисао књиге и новине. И, на хвалу његову, може се рећи да се у том послу није одликован особитом ревношћу и оштрином! Ево томе једнога сведочанства.
Једном је хтео ићи у село Сусек, по свом послу, па је молио архимандрита Саву Јовшића да га, за неко време, одмени у цензорству.
— Не могу вам то учинити, рекне Јовшић: — Ко ће, врагу, читати толике новине?
— Не треба то све читати, одговори Лазић.
— Е, па како ћу цензурисати?
— Врло ласно: узмите у руке новине, па прелећите очима преко врста, и само мотрите нема ли где која од ових речи: „Кнез,“ „правителство“, „митрополит“, „црква“, и ако тих речи нема, пуштајте слободно; а нађете ли где коју од тих речи, уставите се, и видите шта се о њој вели.
В. Лазић је био човек на сватању бистар, на језику оштар, а на перу лак. Уз то је био навикао веровати да је српска народност у ондашњој литератури, а православна вера — у црквеном словенском језику, онаком какав је у црквеним руским књигама.
С тога је, иначе доста тежак човек, устајао да се бори против Вукове реформе у језику, и писао је о преводу Новога Завета чланке у неколиким листовима онога времена против новога правца.
В. Лазићу је Ђ. Даничић први пут одговорио на Тодорову Суботу, 1848, а други пут — на Ђурђев дан, 1848.
Осем тога, у ондашњим београдским Српским Новинама, штампао је В. Лазић неколико дописа о српским стварима у Војводини 1848. Све те дописе оштампао је у једно, под именом: „Деспотство српско, Слобода српска. В. Д.
У засебном животу, Лазић је био човек врло смеран; није се отимао за велике службе, ма да је вешто умео намигнути на онога који се великашима удвара:
— Погле! Погле! рекао је он једном свом пријатељу, показујући, кроз прозор, чиновника Н: — већ се погурио од ревности: свима ће министрима честитати нову годину. Е право је да авансује!
Пун је био бодљикаве шале и, не смејући се никад, могао је, својим досеткама, насмејати свакад цело друштво. Његове досетке причаће се дуго у београдској конзисторији.
Долазио је од куће, с Врачара, у конзисторију, на таљигама, преко Теразија. Враћајући се кући, ако дува устока, Лазић се окрене леђима кочијашу, па се тако натрашке вози кроз Београд.
Радо је многога почастио, и сиромаху пружио, а нерадо је седао за туђсто: најволео је „своју кућицу, своју слободичицу“.
Лазић је умрьо у Београду 17 августа 1876, и сахрањен је код Маркове Цркве.