Лазаревић Лука, родио се у селу Свилеуси, у нахији шабачкој, године 1774. Отац му се звао Тодор а мајка Јевросима. Као дете, слан је у Срем, те је онамо учио књигу три године и по. Пошто се вратио из Срема, и пошто се је оженио, запопио га је 1796, ваљевски владика Данило, и дао му у нурију села: Љутице и Коцељеву.
После седам година, умре му попадија, и он остане с двоје мушке деце: Михаилом и Кузманом.
Лука је имао брата од стрица, по имену Ранка, који је био кнез у шабачкој Тамнави. Из тако добре куће, а од природе жив и отресан младић, поп Лука је, и као свештеник, свакад носио оружје, и забављао се њиме онолико исто колико и требником и петрахиљем. На коњу пак био се толико свикао да је, што оно кажу, могао и спавати на седлу.
Кнез Ранко, као народни старешина, у Тамнави, бирао је од два зла мање: с тога се је, у оној борби Јаничара с царевим верним Турцима, држао царске стране. Јаничарима је то било криво, и за то су се светили сваком таком Србину. Тако Бего Новљанин, који је седео у Шапцу, убије кнеза Ранка, усред по дне, у Шапцу, некако у почетку године 1800. Па Турцима и то не буде доста, него на кућу кнез Ранкову ударе 1001 грош ћеша, што је божем такса за прегледање тела убијенога!…
Сад је Лука само чекао прилику, па да се Турцима освети за све то.
Прилика се скоро покаже. Устанак у Шумадији, у почетку 1804, пружи се и преко Колубаре, и Јаков Ненадовић, с ваљевцима, почне се примицати к Шапцу баш у самом почетку отворене борбе. Поп Лука одмах стане међу борце, и, кроз врло кратко време, дружина опази ко је он и шта вреди. Самим током догађаја, Лука изиђе у први ред, и постане вођ шабачким Тамнавцима, и Посавцима, где год би се сударили с Турцима.
Кад је требало редовно поставити главнога вођа тим шабачким устаницима, а Прота Ненадовић рад је био постати војвода шабачки, пошто је стриц му Јаков већ заповедао северозападном страном ваљевске нахије, онда Карађорђе, на скупу, упита Посаво-Тамнавце:
— Коекуде, кога хоћете да вам буде војвода?
— Попа Луку хоћемо, одговоре они сви у један глас.
— А како би било, коекуде, да вам буде војвода Прота Матеја из Бранковине!
— Господару! рекне један између Тамнаваца: — нема стада где нема угича. Не ћемо да узајимамо војводу из ваљевске нахије, него хоћемо Попа Луку.
— А праштате ли му да се жени!
— Нека му је простом од нас и од Бога, повичу сви у глас (три пута).
— Е, коекуде, нека му је просто и од мене; и нека вам је срећан!
И Поп Лука се онде, на једном пању, одмах обрије. Услугу ову учинио му је, својом руком, Петар Молер.
После овога догађаја, Поп Лука, је, заједно с Јаковом и другима, отишао на Ужице.
Доцније се Лука, по други пут, оженио из Јадра девојком Данојлом, и ваљевски владика, Антим, венчао га је као кум.
Од године 1805, настаје низ бојева, који је уједно низ Лучиних победа у којима се је одликовао колико јунаштвом толико и војводским тактом и управом.
Славна победа на Мишару, 1 августа 1806, у мало га није главе стала, али је Поп Лука много помогао да свршетак битке буде за Србе онако славан, као што је изашао. Склопивши план битке, Вожд је одредио Луку да се, с коњаницима, склони у једну шуму, па, кад пукне топ абердар, онда да груне у бок и у леђа Турцима. Казасмо да је Лука био јахач за причу; у бојевима је увек бивао на коњу, и говорио је:
— Крилат сам, кад сам на добру коњу!
И Турци су то све знали врло добро.
Турска охолост могла је зар и трпети рајетина пешака, ма и с пушком у рукама: али да се тај понижени мрав баци на рамена коњу лабуду, какве је Лука најрадије јахао; да муњевитом брзином просеца бојна поља, и да тако у присенак баца синове пророкове: дин није могао поднети. За то је Кулин-Капетан сматрао за дужност према својој вери почасти да одруби главу бесноме ђаурскоме попу, који се тако похасио да чак Турке зазива на мегдан!
И случај их нанесе једнога на другога. На Мишару се, 1 августа 1806, сукобе, усред најжешћег боја, Кулин-Капетан и Поп Лука. Чим се виде, тим се и познаду, и полети јунак на јунака. Кубурлије, вазда верне, овде изневерише обојицу. Лука исука сабљу, али му је Кулин дочека и преби на двоје, а уједно му стеса и кожу с темена, тако да га по лицу обли крв. Видећи да је рањен, и да ће погинути, Лука једнога Турчина, који му се био прикучио у часу, лупи ногом у трбух, па гаракне свога беснога коња, долети до противника, и њега арбијох тресне у нос те га облије крв. Али док је то урадио, добио је две ране на десној руци. При све том још је имао доста снаге те скочи с коња, и, док су се Турци бавили око његова коња и богата такума на њему, склони се шумар. У чести стане завијати своје грдне ране. Међу тим су момци његови сложили ватру из пушака и Кулина саставили са земљом…
Најпосле, бој се сврши срећно; Турци, разбијени, повуку се у Шабац, а Срби нашавши крвав вес Поп-Лучин, помисле да је погинуо, и ожалосте се сви до једнога. Пред саму ноћ, изађе Лука из честе, сав крвав, а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њиме, и питати за јуначко здравље.
Одмах је отишао у Провачку Аду, те се онде лечио док није оздравио.
Године 1807, јануара 25, кад је примио од Турака Шабац, Карађорђе је оставио у њему Попа Луку, као команданта, с 1000 војника.
Као врховни старешина у Шапцу, Лука је настајавао да се уведе добар ред и у вароши и у округу. Некад је судио и у магистрату, и неке је пресуде својом руком записивао у протокол.
Мало је било и најнезнатнијих бојева од Шапца до Лознице у којима није био и Поп Лука главом. А био је, као што је већ речено, и на Ужицу, где је Бегу Новљанину вратио жао за срамоту. И преко Дрине севала је сабља Луке Лазаревића. На Главици, повише Бељине, и између Зворника и Сребрнице, разбијао је Турке крчећи пут к Сарајеву, да каменичка погибија (19 маја 1809) не устави њега и све друге. У оном боју код Бељине, пао је разглашени мегданџија Мехо Оругџић.
Вишњић му у најславније бојеве ставља: онај на Лозници, кад је то место избавио од Турака, и онај на Новом Селу, о Крстову дне, када је на мегдану погубио Пејзу Мехмед-Агу. Песму о овом су ваља свако српче да зна на памет. У њој се, на толико места, потврђује да је Лука, поред јунаштва, био и врло добар стратег.
Саму пушку, којом је Лука „заклао“ Пејзу, певац овако описује:
„Скиде Лука пушку крџалику,
Која’но је обљевена златом
Од јалмана до горњег нишана.
На којој је тридест белензука.
Све од чиста жеженога злата.
Паразлама од тридес’т дуката.
На којој је до дванаест слова:
Свако слово у крв окаљено
На јуначко тело намењено.
Она бије сваку амајлију!
Пуче шара пуста остат’ не ће,
Те погоди Пејзу Мехмед-Агу,
Погоди га под грло бијело
Закла Пејзу као јагње младо.“
Године 1813, после несреће на Равњу, и Лука је оставио Србију. Аустријанци су га најпре спровели у Јуденбург, у Штајерској; после је оданде отишао у Русију, где је остао до 1832, а тада се вратио у Србију, где је, наравно, застао са свим нов ред ствари. Кнез Милош, 23 фебруара 1835, одреди му 250 талира пензије, а после га постави за члана шабачком магистрату.
Године 1842, постао је члан Државнога Савета; али доцније, због старости и слабости од рана којих је имао 14, стављен је у пензију, па је живео у Шапцу, у својој кући.
Године 1852, априла 29, седећи, издахнуо је Поп Лука, и очи своје заклопио за навек. Сутра дан, с највећих почастима, укопан је код цркве шабачке. Над гробом његовим узидана је плоча с овим стиховима од појете Јована Илића:
„Крјепком мишицом, срцем витешкијем.
У најгоре доба по Србина.
Кад процвиље мало и велико.
И Србија земља поносита
Крвавијем сузам’ проплакала.
Роду своме послуживши вјерно —
Овде лежи Лазаревић Лука,
Штит Поцерја, цвјет српских јунака.
А посинак врла Карађорђа!
Проста земљо, која но га скриваш.
Својом те је откупио крвљу!“
Поп Лука је био од омањих људи, црномањаст, коштуњав, хитар, ћутљив, а нарави опоре и жестоке, тек повратљиве; жив, енергичан, уредан, оштар и праведан према млађима, а послушан према старијима.
Од свих војвода, Лука је највише ценио Петра Добрњца и Миленка Стојковића.
Турке Бошњаке мрзио је, али је говорио да су бољи јунаци од правих Турака.
На славу себи, и на част чину који је носио пре војводства, Лука се није никад опрљао никаквом тиранијом, нити икаквом осудном жудњом за тековином.
Уважавао је науку и људе научене, и како школа није било ближе, своју је децу слао чак у Карловце у школу.
С оружјем се је био толико свикао да је, под своју дубоку старост, кад би путовао из Шапца у Београд, или одовуд онамо, увек крај себе, у колима, држао своју „крџалику,“ своју сабљу, и своја два пиштоља, макар да му тада ни ноге ни руке нису биле за мегдане!…