Лазаревић Лаза, доктор, приповедач, родио се у Шапцу 1 маја 1851 године.
Основну школу и полугимназију свршио је у месту свога рођења; после је дошао у Београд, где је продужио гимназију, и свршио права у Великој Школа.
Године 1871 влада српска пошље Лазу у Берлин, да учи медицинске науке.
У почетку године 1879, по положеним свим испитима, Лаза је проглашен за доктора у медицини и у хирургији на Берлинском универзитету.
Вративши се у отаџбину, Лаза буде постављен за физикуса београдскога округа. Доцније је прешао у војску за лекара и најпосле изабрао га је Краљ Милан за свога личнога лекара.
На тако одличном месту Лаза је имао врло велику праксу, и, чисто предосећајући краткоћу свога века, трчао је без умора, да би што већи број болесника својим услугама задужио и себи леп спомен оставио.
Лаза је написао и штампао за живота:
- Шест приповедака. Београд 1886.
- Он зна све. Прича, коју је заједно с Матавуљевом приповетком Ново оружје, Српска Краљевска Академија наградила Мариновићевом наградом.
После Лазине смрти, Српска књижевна задруга издала је (у књизи 46 и 53-ој) живот и опширан опис свега књижевнога рада Лазина. Тај посао за штампу је спремио академик Љ. Јовановић.
Лазаревић је био човек средњега раста, слабе снаге, црње масти, очију крупних, буљокастих. Ма да је дуго носио веће недуге (ишијас, грудне бољке) он је увек био у сретању мио, у говору духовит, у дружењу љубазан, на услуге готов, а у лечењу обично срећне руке. У самом приповедању кратак и јасан; у описивању често лапидаран; језик му је правилан, мек, сладак.
Све то скупа помагало је да се његове приповетке лепо приме и рашире у народу. Чак је то могло заслонити и неку слабију страну њихову. Лазине су приповетке примљене и пропраћене симпатичније него и једнога његовога сувременика.
Голема штета што тако рано заклопи очи своје!
Лака му била земља црна!