Катанић Милија, пуковник, добротвор, родио се у селу Бечњу у рудничкој Морави 15 јуна 1836, од оца Милића и матере Пауне.
Основну школу Милија је свршио у Бресници, с којом је Бечањ онда чинио једну школску општину. Нижу гимназију свршио је Крагујевцу, а два виша разреда у Београду.
Године 1855 Милија је ступио у војну академију, а свршио је тај завод године 1960, и одмах је постао пешадиски потпоручник.
Доцније је преведен у артилерију, у којој је остао до смрти.
Године 1872, као капетан прве класе, слан је у Пруску, где је изучавао војну администрацију.
Године 1876, у почетку рата, Милија се кад мајор, налазио Делиграду, у главном штабу, уз ђенерала Черњајева.
Године 1877 добио је потпуковнички чин, и постао начелник економног одељења у војном министарству.
Године 1883 постао је пуковник.
Од декорација, имао је:
- Таковски крст трећег реда;
- Споменицу за храброст;
- Колајну за ревносну службу, и
- Споменицу ратну.
Од године 1888 Милијино се здравље пореметило, те је 1889 морао тражити пензију. И миран живот и марљиво лечење Милији не донеше помоћи. Патио је од несвестице, и 20 фебруара 1891 испусти своју добру душу на пречац. Он је сахрањен у Новом београдском гробљу, у породичној гробници Катанића.
Милија се није женио. И од године 1880 па до своје смрти, живео је заједно с братом ђенералом Марком Катанићем у овога кући у Београду.
Милија је оставио после своје смрти 36.000 динара готових новаца.
Од своје готовине Милија је завештао Фонду за потпомагање сиромашних великошколаца 10.000 (десет хиљада) динара.
Цркви Бечањско-Бресничкој 1200 динара, а што је преко тога претекло поделио је својим сродницима.
Милија је, као сиромашан а добар ђак, знао све ђачко невољисање за време учења, а осећао је и сласт и важност науке, па је од своје уштеђене тековине највећи дарак дао на помоћ сиромашним великошколцима.
Нека му је за то највећа хвала и слава!
„Ко помаже сиротињи тај Богу узајмљује“, а Бог свој дуг стоструко враћа у школованим и на рад спремним захвалним Милијиним питомцима!
Нека би га хвалом помињали до века!