Курсула Јован родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, године 1768.
Кад је букнуо српски устанак на Турке, 1804, Курсула је био међу првима који су ударали на Чачак и на Карановац. Он је припадао војсци Мутаповој; али нити је имао какве команде, нити се покоравао одредбама војничкога запта. Увек је јахао добре коње, увек је носио поуздано оружје, и свуд је делио јуначке мегдане, те тиме војску слободио и српско име прослављао.
Курсула није носио сабљу о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је. На мегдан је обично полазио пушећи чибук, који би лагано истресао и остављао у чибучницу тек пред самим својим противником.
Године 1809, особито се прославио на Црном Врху, кад је оно Гушанац био надръо да продре у Гружу и у Јасеницу.
Милутиновић, певајући ту српску победу, вели:
„Сам Гушанац мучно деси трага,
Но да брже стигне на селамет,
Окуне га чете Србадије.
Хитре пусте, на ногама лаке,
Испрате га и јездаци неки,
Особито Јоване Курсула.“
Године 1810, на Варварину, јунаштву и поузданости ока и руке Курсулине задивили су се не само Срби и Турци, који су га и дотле познавали, него и браћа Руси, који су се ту, напоредо са Србима, борили с Турцима.
Скоро целе године 1813, Курсула се находио у Делиграду. Онога дана, када ће допасти самртних рана, био је изишао из великог шанца, на својој као трава зеленој бедевији, коју је звао „стрина,“ и отишао у шанац војводи Новачићу, и делији Парезану, на разговор. На вратима од шанца одјаше бедевију, и да је сејизу да је вада. Док се он разговарао, Турци ударе на Новачићев шанац. Курсулин се сеиз препадне и некуд, без трага, утече с бедевијом. Турци шанац опколе са свију страна. Курсула, знајући да је „стрину“ оставио шанцу на вратима, похита да се састави са својим крилима, али, тек што из шанца изиђе, виде да му бедевије нема, а Турци пут већ пресекли. Он потрчи к великом шанцу бијући се, и тако себи пут крчећи.
До великога шанца, добио је којекаквих 17 рана. Један га Турчин удари копљем које се заломи у рани, и он је овај одломак однео чак кући.
Путем од Делиграда до села својега, невештином у неговању, ране се позледе, те је још мање било наде да ће оздравити.
Кад је већ хтео умрети, упитају га: да ли за чим жали?
Курсула поћути, прибере своје мисли, па рекне:
— Вала сам се добрих коња најахао; оружја се красна наносио; непријатељских се глава насекао; ничега већ нисам жељан; али ми је жао моје старе мајке, и — жалим што ми се не деси „стрина“, да се пасјака сит насечем!
И… с тим речма, издахне… То је било 16 августа, 1813. Он је укопан код цветачке цркве. На гробу му је плоча с овим записом:
„Овде почива Јован Курсула војвода, кои је храбар војник био… Поживе 45 година. Донешен рањен из Делиграда, представи се 16 августа 1813.“
Курсула је био косе смеђе, у лицу бео, образа пуних а прићосав; широк у плећима, и тврд на ушима.
Курсула је из реда оних јунака који су дика роду своме. Ватрено заузет за ослобођење своје отаџбине, он се не само није плашио никакве непријатељске силе, него није ни главе окретао на сласт госпоства и власти међу својима. Њему се хтело да отаџбину види чисту од насилника, па нека се у њој слави влашћу и госпоством који год хоће од његове браће.
Слава имену његову до века!