Кујунџија Димитрије родио се у селу Штиткову, близу Нова Пазара.
Научивши кујунџиски занат, Димитрије је боравио и радио у Новом Пазару. Од тога заната, остало му је презиме Кујунџија, за сав потоњи живот.
Димитрије је имао старијега брата Јевтана, и млађега Косту.
У почетку српскога устанка, Турци Пазарци, погубе Јевтана, брата Димитријева; одсеку му главу, набију је на шиљак, па је изнесу граду на бедем, и окрену ка селу Штиткову, као да покажу шта чека и све друге који би симпатисали српском устанку!
Године 1807, Димитрије Кујунџија, и брат му Коста, искраду се из Пазара, пређу међу Србе, скупе чету, и почну се бити с Турцима.
Године 1809, при нападању на Пазар, Димитрије и Коста показали су се прави јунаци; али Турци, уговарајући да се предаду Србима, затраже од Карађорђа да, куд на другу страну, пошаље Димитрија и Косту, пошто они, вељаху Турци Пазарци, жудни да освете брата, не би могли одржати уговор који би се сада углавио.
Карађорђе, после тога, пошаље Димитрија и Косту, с Павлом Цукићем, на Рогозну да пресеку пут Турцима, који би од Косова могли навалити на Србију.
О нападању на Нови Пазар, певала се је у околини ова песма:
„Протужиле буле у Пазару,
Тугујући, каде говориле:
„„Авај нама, до Бога милога!
Од зулума силна Коста-Бега,
И његова брата Дмитрија,
Злих војвода од Нова Пазара:
Тугујући Црног Ђорђа моле,
Да устави и Косту и Дишу
Да не пале Новога Пазара.
Карађорђе њима одговара:
„„Уставићу све војводе редом,
Ал’ не могу ни Косту ни Дишу:
Турци су им брата погубили,
Јевтан-брату главу откинули;
На бедем је, на шиљак натакли,
Ка Штиткову лице окренули,
Те да гледа свога завичаја,
Недалеко од Новог Пазара:
Не могу их, за то, уставити!“…
Димитрије је, после тога, био војвода пазарски, што ће рећи, данас, студенички,
Године 1812, у Карађорђеву Протоколу, број 957, пише:
… „да он (Димитрије) у хапсу стоји, докле се за право нађе: именије његово, колико на писму шиљемо, да се расположи и прода, и да се поплаћа тужитељем његовим, које је он од сабора починио од 1809 года, а прије што је било, оно на страну. А после ни он, ни његови синови, да не буду више народне старешине, за преступленија његова; а брат његов Коста да буде војвода, да се не батали, јер на Косту никакве даве нема.“
У овом затвору налазећи се, Кујунџија је „сваки дан вртио топове,“ као најгори сужањ, како прича Милутиновић, који му сву кривицу своди у то „што се, вели, зету Пљаку замерио,“ који га је „оцао и оклеветао“1!
Године 1813, Димитрије је био пребегао у Немачку, али како је Кнез Милош утврдио с Турцима мир, он се је вратио, и настанио у Смедереву, где је на ново почео радити свој кујунџиски занат. Године 1841, извезао је срмом и позлатио престони крст за смедеревску цркву. На крсту је потписан он као мајстор, и црквени тутори Илија Нешић, Јања Ђорђевић, и Ица Марковић. Тим се крстом и данас служе у новој смедеревској цркви.
Димитрије је у Смедереву, у црквеном крају, имао своју кућу.
Био је висока раста, црномањаст; носио се је увек лепо, свакад је ишао у чоиној везеној долами, и с џемаданом златом везеним.
Врло је често, на помамну коњу, пројахивао кроз смедеревске улице. То га задовољство није остављало до пред саму смрт.
Умрьо је у Смедереву 29 новембра 1843, и 30 новембра, на Св. Андреју, опевао га је прота Теофан Станковић.
Сарањен је, како његови потомци причају, код старе цркве смедеревске.
- Србијанка 3, 110 и 111. ↩︎