Коча Капетан, родио се у селу Пањевцу, ниже Јагодине. Крштено име било му је Коста, а презиме Анђелковић1; али га нико није звао тако, већ: Коча, и Коча Капетан.
Кад је Аустрија, године 1788, објавила Турској рат, и почела, у Србији, купити добровољце за ту војну, Коча је био марвени трговац, већ познат у народу.
Држећи да је то рат хришћанства против турства, и да ће тај рат донети Србији слободу, Коча остави трговину, па дигне момке из целе нахије јагодинске, и почне се бити с Турцима. Из манастира Каленића, Коча узме калуђера Исајију за писара и за другара у бојевима, за то се, после, и певало у Левчу:
„Војску купи Коча Капетане,
……………………..
Барјактара, црна калуђера:
По барјаку положио браду,
Па он учи Србе у параду“.
Као што је мислио Коча, тако је мислио готово сав народ наш: како је радио он, тако је радила сва његова врста. Отуда се овај рат, у Србији, и не зове другојаче него Кочина Крајина.
Друга половина тога ратовања, и свршетак му, беху несрећни за аустриску војску. Турци су Аустријанце потискивали на свим бојних пољима.
Коча, узбијајући, или бар уздржавајући Турке, који су продирали уз Дунаво, борио се је, последњих дана, више Пореча, на левој страни Дунава. Дотле се је аустриска војска већ била тргла чак к Темишвару. Остао је био само Коча, и његови храбри добровољци.
Турци, којима је Кочино јунаштво већ било добро познато, позивали су га, више пута, да се мане борбе, пошто је остао с тако малом дружином. Коча, уздајући се у своју стару срећу, и у месне прилике дунавскога теснаца, не послуша тих позива. Турци нагрну великим бројем и опколе га са свих страна. После страшнога боја, и сече, ухвате жива њега и шездесет друга с њиме (Остали су имали лепу срећу изгинути раније). Њих све одведу у Текију према Оршави, и ту их живе понабијају на коље!…
Мир мученичком праху! Слава јуначком имену твоме, несамртни Кочо! Твоје, и другова твојих, јечање на самртном кољу задахну српски ваздух дахом који поче тражити освете! Нека се на висини плавога неба развеселе ваше јуначке душе: из праха вашега, поникоше дивови: Ђорђе, Чарапић, Вељко, Катић, Милош, Синђелић, и безбројни други!…
Радивши за отаџбину, заслужни сте људи!
А претрпевши тако мученичку самрт, ви сте својему потомству светитељи!
Слава Вам до века!
- Јоца Наумовић, окружни начелник, у Јагодини, писмом својим, 20 марта 1854, јавља: да је ово презиме чуо од стараца из Пањевца који су Кочу добро познавали. ↩︎