Конда Бимбаша родио се у Поломљу, у Турској, а вере је био православне.
Године 1804, био је у Гушанца Алије, као буљубаша. Гушанац, царев одметник, старешина крџалиски, имао је у својој дружини и Хришћана и Турака. О њима је ходао по Бугарској и по Румелији, те харао и Хришћане и Турке, без разлике.
Кад су Дахије виделе да не могу српску буну саме савладати, онда Кучук-Алија изиђе из Београда, продре до Јагодине, и оданде поручи те му дође Гушанац-Алија, с 800 својих крџалија. Њих Кучук-Алија склони да дођу у Београд, и да помогну Дахијама савладати српски устанак.
С том Гушанчевом војском дошао је и Конда у Београд, и остао ту више од две године.
Конда је, са својим момцима, стајао на стражари што је била на брегу између Варош-капије и Сава-капије, са зада данашњој митрополији.
Као хришћанин, Конда је, на скоро, осетио у срцу свом жељу да српска сабља победи. За то је смислио да остави Турке, па да пређе к Србима. Кад Срби, 1806, опколе Београд, Конда, неким путем, јави српским старешинама, да хоће да пређе на њихову страну, и они му се јако обрадују.
Пре него што је учинио што је био наумио, Конда је из опсађена Београда, многе Хришћане, који су се били затекли унутра, призивао у своју караулу, и оданде их, низ ендек, испуштао да беже у српску војску, која је била најближа међу Савом и Мокрим Лугом (потоком).
После тога, намисли да и сам, са својим момцима, који су сви били Хришћани, пребегне. За то, једног дана, рекне им да нечујно и невиђено измичу, а он оде у другу, суседну караулу, где је разговором Турке забављао, докле су момци његови измакли. Кад се врати у своју караулу, и види да су сви отишли, и однели све што је било, пређе и сам преко ендека па, звиждећи, искупи у мраку момке, те тако сви здраво и весело пређу к Србима.
Кад Турци виде да је Конде нестало, помисле да ће Срби, ту ноћ, напасти на варош, па одмах сав шанац осветле машалама, И осну пуцати из пушака и топова.
Ово се је догодило месеца августа, или септембра 1806.
Јесен превали; зима се приближи: Срби смисле да јурише на варош Београд 29 новембра 1806, у очи Св. Андреје.
Конда, са својом дружином, ишао је правце на Сава-Капију: Ноћ је била мрачна, Конда месту вешт, те тако је могао прићи ко самој стражи, а да га Турци не осете. И кад га је који осетио, Конда га је ударао ножем, да се не диже узбуна, те тако је својом руком оборио два Турчина; друге оборе његови другови, а остали побегну. Дотле се већ обазна за напад, и борба плане јавна. Српска војска, продревши у варош, окрене уз брдо ка цркви и к Варош-капији, на коју је ударио Кнез Сима, са својом војском. И тако Варош-капија падне у руке Србима. Ту ноћ наши су освојили већи део вароши, а други део им је тек доцније пао шака.
Конда је, још у првом јуришу на капију, добио пет тешких рана. Њега су, после, сместили у Аганлин конак, где се је дуго лечио.
После овога успеха српскога оружја, многа господа из Немачке прелазила су у Београд, и сва су долазила да виде Конду а Карађорђе и друге српске старешине ништа нису толико желеле колико да се Конда извида.
Кад се извидао од рана, Конда је војевао и даље. Године 1807 ишао је на Ужице, а после је ишао и на Дрину чак до Лознице.
Године 1812, Конда се зове Бимбаша, и шаље се с бећарима (добровољцима), у нахију ужичку, да спреми шта треба за рат.
Те целе године, Конда се је, с Раком Левајцем, налазио у нахији ужичкој, соколској и подринској; и особито му је заповедано да затре лупеже, који су мирне људе узнемиравали.
Пред пропаст 1813, Конда је био у Лозници с Молером, где су их Турци били опсели.
Кад је из шанца лозничког ноћу изишао, опазе га Турци и полете у потеру за њим. Стигну га близу манастира Троноше, те се отвори крвав бој, у ком Конда погине, и буде сахрањен за манастирским олтаром на шанчићу на брегу, 40 хвата од манастирскога крста.1
Конда је био човек омален, окрушаст; говорећи српски, малко је заносио на бугарски, а знао је и турски и арнаутски. Кад је погинуо није имао више од 30 година.
Лака му била српска земља; својом ју је откупио крвљу!
- Кад је ово већ било у штампи, чуо сам причу да Конда није ту погинуо, него да је, рањен, пренесен у Зворник. Онамо је веле, оздравио, и отишао видати људе који се обране. После године 1820, веле да је дошао у Ужице. где је и умрьо. Кажу да му је име било Остоја и Конда му је презиме.
Је ли ово онај јунак савакаписки Конда, или неки други, његов презимењак, за сад не умем казати. ↩︎