Коларац Илија (Милосављевић) родио се у селу Коларима, у смедеревском округу, око 1800 године, од оца Милосава, и матере Јованке.
Отац Илин био је занатом абаџија; с тога су га, обично, звали: Аба-Милосав, а мајку су му звали Јока.
Године 1806, у јуришању на Београд, Милосав је рањен у чело, тако да му се је, до смрти, познавала рупа, где га је пушчано зрно било ударило.
У почетку 1807, по што су Срби отели од Турака Београд, у Коларе су се, прича Коларац: — враћали сељаци који су били у војсци, и доносили су ћуркове и друге турске аљетке и ствари, које су опленили од побеђених Турака, по што су Београд освојили. То је Илија добро упамтио, али не зна колико му је тада било година.
Школу основну учио је Илија у месту свога рођења. То му је и било све редовно школовање.
Године 1813, с осталим сељацима, побегли су и Илини родитељи, испред турске војске, и дошли су на Дунав, код Орешца, више Смедерева. Ту се народ превозио на ону страну. Коларац прича да је отац његов ту хтео оставити једно ждребе, не могући га сместити у скелу. Илији је било толико жао ждребета, и толико је наваљивао на оца да га не остави, да је овај, најпосле, везао ждребе за скелу, те тако је препливало и оно на леву страну Дунава.
Онда је, као што се зна, многи свет из Србије био пребегао у ону страну, и, не желећи удаљавати се од Дунава, сав је био пао по селима дуж те реке. Илини родитељи оду и настане се, за неко време, у селу Црепаји.
Илија, ма да је био врло млад, није хтео седети без посла, него је узео коња и таљижице, па је на Дунаву, од рибара, куповао рибу, и разносио је по бегунцима Србијанцима и продавао.
Кад се све умири, Турци позову бегунце из Србије, да се врате сваки на своје огњиште. Врате се и Илини родитељи; али Илија не остане дуго у Коларима.
Из Колара дође у Београд, да тражи рада и зараде.
— Кад сам ушао у Београд, причао ми је сам Коларац: — имао сам само 30 пара! Од те своје имовине, одвојио сам две паре, и купио лепињу да ручам. Једући ту лепињу, све сам мислио: шта ћу чинити, док потрошим и оних 28 пара?!
Али, вредан и окретан младић, нашао је одмах и рада и зараде. Године 1817, марта 9, он је већ био трговачки момак, и гледао је, како су Турци, на Калемегдану, погубили Кнеза Симу из Борка, и Капетана Драгића Горуновића, из Ропочева!1
Најпре је служио у трговини неког Дрвењака Болтаџије, после је био у неког Ћор-Марка Радовановића, трговца, а, најпосле је прешао у службу Маркову брату, Милутину Радовановићу.
У овога последњега газде, Илија је остао дуго и, 1827, оженио се ћерком његовом, Синђелијом (рођ. 1809), с којом је провео век, и стекао готово све своје имање.
Поставши свој газда, отворио је дућан, тако звану болту, у својој кући, која је и сада својина Коларчеве задужбине, у дубровачкој улици више Зерека.2
Кад се тако лепо наместио, и упутио у раду, Илија је и браћу своју: Тасу, Миту, и Ранка, дигао из Колара и довео у Београд.
У оно време, кад је Илија, као млад трговац, зарађивао лепе паре, почну неки млађи београђана носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тога палила склањати, макар каквим мерама: заповеди те се неколико београђана, с тим златали-капама, обале и истуку батинама!
Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.
Неки причају да је, и осем тих златали-капа, био још један узрок тој сеоби; на име, вели се: да је Коларац био купио кућу на великој пијаци. онде где сад стоји пожарна чета, па му ту кућу, не знам зашто, одузео Кнез Милош. Он се, с тога, одсели у Панчево!
Настанивши се у Панчеву, Коларац је почео трговати храном и свињама, али више храном него свињама. Товарио је лађе житарице, и слао их у Сисак, у Ђур, и у Беч. Та радња га је познала с великим трговцима, и име Илије Србијанца — онамо су га тако звали — за мало времена, постало је знано у многим местима аустриске царевине.
— Ја нисам знао, причаше покојни Коларац: – шта је то глад и жеђ; шта ли неспавање и умор, кад год ме је чекао какав повећи посао.
На тај начин, кроз кратко време, Коларац стаде у ред најбогатијих житарских трговаца у Доњем Банату.
Још у то доба, Коларац је почео погледати на српску књигу, и на српске књижевнике. Роман „Гроф од Монте Христа“, у српском преводу, изашао је на свет Коларчевом помоћу. У последње време свога живота, Коларац је говорио да се у његову „тевтеру“ налази велика цифра која показује колико је он, овда онда, дао на потпору књижевницима. На жалост, тај се „тевтер“ није нашао после његове смрти.
Године 1855, јуна 7, умре Илина жена Синђелија, у Пешти, и он је, мртву, донесе у Београд, и сахрани код маркове цркве у Палилули.
Године 1856, Коларац остави Панчево, и врати се у Београд, да овде стално живи. Овде је, неко време, трговао сољу, набављао је држави шалитру, и бавио се разрађивањем неких рудника.
Од тога доба, озидао је две велике куће: једну на Варош-капији, а другу још већу, на Стамбол-капији (код Позоришта).
Станивши се у Београду, а не имајући од срца порода, Коларац је све озбиљније мислио: своје велико имање одредити на потпору српској књизи. У Београду се познао и спријатељио с покојним Костом Цукићем, који га је увек утврђивао у тим патријотским намерама.
Године 1861, јуна 15, лицем на Видов Дан, Коларац управи писмо на ову господу: Панту Јовановића, Емилијана Јосимовића, Милоја Лешјанина, Димитрија Матића, Љубомира П. Ненадовића, Јосифа Панчића, и Косту Цукића. У том писму изјавио је да ће, унапредак, сваке године, давати по 100 дуката на потпору књигама које та господа препоруче за награду.
Тако је постао „Књижевни фонад Илије Милосављевића Коларца.“
Те исте године, Срби у Угарској славили су стогодишњицу од рођења Саве Текелије. На ту светковину позван, отишао је и Коларац у Нови Сад.
На изласку из лађе, у Новом Саду, њега дочекају свечано и срдачно, да је од радости плакао као дете.
Тада је дао 1000 форината на оснивање правне Академије у Новом Саду.
Желећи помоћи ширењу просвете у свом народу, Коларац се дуго мучио на што, на име, да остави своје имање? А кад је видео да браћа Хрвати стекоше свој университет, смисли да својим имањем оснује у Србији университет.
Многи су га одвраћали од те намере, говорећи да за университет има да се стара сама држава, а за такав завод и новаца ваља много више него што он има…
На све то Чика Коларац само би рекао:
— Не знате ви како се паре брзо множе, кад се њима рукује како треба.
И, одиста, после дугог размишљања и договарања, сведе своју последњу вољу на једно, и 25 фебруара 1877, састави свој тестаменат, којим све своје имање остави двема фондовима:
- а, Фонду за университет, и
- б, Фонду за помагање књижевности.
Овом другом фонду одредио је 10.000 дуката, па интерес од те суме да се дели на три дела: два да се троше на књижевност а трећи да се придаје капиталу, докле фонд нарасте до 20.000 дуката; после пак сав интерес да се троши на књижевност.
Фондовима овим управља одбор од шест лица која је именовао сам Коларац, овластивши њих да се, даље, сами обнављају и, по потреби, умножавају.
Пред крај године 1877, оне које је тестаменат и написао, Коларац допаде велике невоље, која би слабијега човека могла покренути да уништи све своје родољубиве намере; али Коларац бејаше толико родољуб, да издржа све тегобе, а не скрете с пута правога, великога родољуба.
Окривљен за велеиздају, Коларац је затворен, и одведен у Аранђеловац, пред преки војни суд. Онамо је осуђен на тамницу. Владалачка милост дала му је опет слободу, те се, 1878, вратио у Београд, својој кући.
Кад су га повели из куће у затвор, послао је суду свој тестаменат на чување, а вративши се кући, после све беде, рекао је:
— Прав сам и чист као сунце; за то сам и мислио да ће ме пустити; али, у један мах, би ме тешко, и хтедох поцепати тестаменат: хвала Богу те нисам!
Коларац је увек, с неком милином, помињао место свога рођења и својега детињства – Коларе. Године 1852, као становник панчевачки, послао је коларској цркви звоно од 3 центе, За помен својим родитељима, а у тестаменту свом, оставио је општини на школу 200 дуката. Од тих новаца сад се помажу сиромашни ученици коларске школе. И као осуђеник, идући из Аранђеловца у Пожаревац, уставио се је у Коларима, ноћио онде, и нагледао се је сит места, у ком га је први пут огрејало сунце.
Ослободивши се затвора, Коларац је, истина, дошао кући својој, али пређашњега здравља није донео. Болест га је савлађивала сваки дан све више и више. Најпосле, 6 октобра, 1878, између 3—4 часа после по дне, преминуо је, у својој великој кући, код Позоришта, а 7 октобра сахрањен је у својој гробници, код палилулске цркве, поред жене своје Синђе.
Коларац је био човек од крупнијих људи, умерене пуноће; сед као овца, али косом обилат и до смрти; чист у оделу и држању; чуваран у трошењу, смотрен у свему и свачему.
Поред језика српског, знао је нешто мало и немачки.
Кад су свршене парнице које су дизане против Коларчевог тестамента, и кад су издани сви поједини легати, што је покојник којеком оставио, одбор је, на Св. Аранђела 1886, као на дан славе Коларчеве, учинио покојнику свечани помен, огласио стање задужбине којом управља, и објавио да књижевни фонд почиње вршити оно на што га је покојник наменио.
Целокупно имање Коларчеве задужбине, то јест, фонда књижевног, и фонда универзитетског, износи суму од 904.985,17 динара.
Слава родољубу Илији Коларцу!…
- Кнежевина Србија, стр. 83. ↩︎
- Један вршњак покојнога Коларца, из села Суводола, прича ово:
— Некако у оно време, кад је била Ђакова буна, ми сељаци из Колара, Суводола, и из других подунавских села, косили смо, под кулук, ливаде у Годомину, капетану Сими Радојковићу, из Селевца. Једнога дана бесмо сишли у Смедерево рад косидбе. С нама бејаше и Милосав Аба, отац Илин. Поред нас, путем, ударише неки трговци. Један од њих, угледавши Милосава, рече:
— Зар и ти, тата, да косиш под кулук?
— Морам, синко, одговори Милосав: — власт ме реди, па морам.
Трговац нађе нашег кмета Стеју из Колара, извади новаца и, дајући их њему, рече:
— Кмете, ево ти новаца, па плати ком другом за мога оца, а он нека иде кући!
Милосав пође, а трговац га устави, те и њему спусти нешто у руку. Па се онда расташе.
Кад трговци одоше својим путем, наш кмет Стеја узе нам казивати, да је тај трговац Илија Коларац рођени син Милосава Абе. ↩︎