Коларац Вуле (Илић) родио се у селу Коларима, у нахији смедеревској.
На Коларе је, у старије време, ударао друм београдско-цариградски. То је место било као нека паланчица, у којој су и Турци живели.
Као младић, Вуле је служио у кавани, у мали Дивичу, у некога Турчина. Не могући платити неки мали дуг, Вуле буде затворен баш у оно време (1804) кад су се Срби дигли на Турке. Срби Коларци, познавајући Вула као младића вредна и необично дрска, помогну му ослободити се затвора; а он, чим се види у слободи, одмах потражи Србе устанике; нађе их у селу Умчарима, и умеша се међу њих.
После тога, Вуле се је, у сваком боју, у ком се дешавао, одликовао тако да је, у мало времена, у српској војсци био чувен и знан јунак Вуле Коларац. Његови сувременици уверавају да је био човек необично брз да смисли, и необично дрзак и вешт да изврши што је смислио.
Године 1806, пошто је отето београдско предграђе, Вуле Коларац, с Милојем Петровићем, пређе на острво спроћу доњега града. И оданде стане тући град из два топа.
Године 1809, у боју на Суводолу, код Сенице, силна турска коњица, у један мах, опколи Карађорђа са свих страна. Мало је још требало па да га жива ухвати. Вуле Коларац, који је знао турски као и Турчин, и који је имао глас тако крупан да звоне стакла у прозорима, кад он обично говори, у часу се досети лукавству којим Вожда избави, и победу окрене на српску страну. Он, на име, на свом брзом хату, полети међу Турке, вичући турски из свега свога силовитога грла:
— Побегоше Турци! Побегоше Турци!…
У турској војсци тај глас начини забуну, да су је Срби, после, са свим разбили, и вођу њезина, пећскога пашу, ранили, и натерали га да, у по ноћи, побегне.
Али је, у том боју, и Коларац рањен у десну руку.
После тога славнога боја, сва српска војска добро је знала и волела Вула Коларца.
Кад је смедеревски град, с неколико села до реке Раље, одвојен од округа смедеревскога, и постао управна целина за себе; онда је Вуле Коларац постао војвода и команданат граду Смедереву. На том месту остао је до пропасти Србије.
Несрећне године 1813, Коларац је, с војводом Вујицом, најпре био у Делиграду; а оданде је, с Младеном Миловановићем, дошао ближе к Смедереву, и начинио је шанац ваше града Кулича, на левој страни моравиној, те је одбијао Турке, који су наваљивали одонуд испреко Мораве.
Једнога дана, баш кад је Вуле ручао, потегне кумбара и удари у његов шатор, сломи ту стожер, те шатор приклопи совру и, у мало, не примлати и самога Вула…
У тај шанац, к Вулу је долазио, с владиком Леонтијем, Карађорђе, у очи онога дана када ће оставити Србију, и побећи у Немачку.
Кад Турци пређу и Мораву, и стану нападати на Смедерево, Вуле, видећи да се већ не може одбранити, дочепа чето-кајик, на ком је био један топ, и, веслајући ко левој дунавској обали, непрестанце је пуцао на Турке, који су на њега такође сипали ватру, али га нису погодили. Дошавши у карантин, у Панчеву, Вуле да чето-кајик Аустријанцима, а сам се дигне за Карађорђем у Штајерску, откуда је, доцније, с другим Србима бегунцима, отишао у Русију. у град Хотин.
Године 1831, Вуле је желео вратити се у Србију, и Кнез Милош, уважавајући га веома, рад је био пустити га у отаџбину; али, како уверава пок. Јован Гавриловић, доглавници кнежеви беху томе противни, те тако Коларац не виде своје отаџбине…
Вуле је тада остао у Влашкој, где је узимао спахиска села под аренду, и тако је животарио како тако.
Коларац је умрьо у Букурешту, у велики пост, године 1834.
Вуле је био растом један од највиших људи, а према висини била му је и снага и крупноћа.
Допуна
Вуле Илић Коларац, живећи у Букурешту, држао је под аренду неко село у околини. Кад би полазио с породицом у то село, он би све што је имао, по ондашњем обичају, предавао на оставу тадашњем утврђеном манастиру (данашњој цркви) Кнеза Рада. (Раду вода), који је под собом имао дубоке и тврде подруме.
Једном, кад се Вуле врати из села у Букурешт, сретну га калуђери и јаве му да су манастирски подруми обијени и да је из њих све однесено. Тако је Вуле у један мах од богата човека постао сиромашак. На скоро после тога и умрьо је.
Он је сахрањен код цркве Кнеза Рада, с десне стране, повише олтара. На гробу му је била плоча, сва исписана, и пре десетину година могло се прочитати што је било записано, а сада се је све истрло да се ни једна реч не може прочитати. Само се по угловима и ивицама плоче нека слова познају.
Ово ми је јавио неки непознат ми Србин из Букурешта.
Коларац Вуле Илић, смедеревски војвода, имао је рођенога брата Грујицу, који је био под њим подвојвода.
Сава Грујић данашњи ђенерал унук је овоме Грујици Илићу Коларцу. За то је Сава и пренео кости војводе Вула Коларца из Букурешта у Београду 17 септембра 1889 године, и саранио их у палилулском гробљу до цркве у гробници Вулове кћери Милице, бивше жене пок. Цветка Рајовића, од које су остале данас живе две кћери: Драга Орешковићка и Катарина Калинићка.