Книћанин Стеван (Петровић) родио се у селу Книћу, у Гружи, 15 фебруара 1807 године. По имену својега села, прозван је, доцније, Книћанин. Отац му се звао Петар Комадиновић, и трговао је живом стоком.
Стеван је, најпре, био момак у Кнеза Милоша, и као такав, у богатом народном оделу, пратио је Кнеза Милоша, кад је овај, 1835, ишао у Цариград у походе Султану Махмуду.
Године 1836, новембра 11, постао је начелник срезу јасеничком, у смедеревском округу; а одатле је, 9 марта 1839, отишао у Смедерево за окружног начелника.
Године 1840, стао је на страну оних старешина, које су биле опозиција министарству Кнеза Михаила. За то је оставио службу, и, заједно с њима, изишао из отаџбине.
Године 1842, после успеха Вучићеве буне, постао је државни саветник, и као такав, године 1846, био је у свити Кнеза Александра, кад је овај ишао у Казанлук Султану Абдул Меџиду у походе.
Године 1848, био се је нешто побркао с Вучићем те је, о Петровској скупштини, у Крагујевцу, морао дати оставку.
Међу тим на оној страни, у Аустроугарској, Срби су били у велике устали да бране своју народност од насилног помаџаривања Книћанину се учини да може помоћи браћи својој, па, у првој поли месеца августа 1848, пређе на ону страну. Одмах је ушао у бој код Беле Цркве; а 23 новембра 1848, на селу Томашевцу, где се је био укопао, одбио је и са свим поразио непријатеља који је тежио да освоји Панчево, на тако сву банатску војну границу да притисне.
Што се даље продужавало ратовање, то је све више расло име Книћаниново. Он се је прославио у биткама на Томашевцу, Тителу, Вилову, а нарочито на Панчеву (20 декембра 1848), и на Мошорину.
Захвални Срби, на оној страни, прозвали су, после те победе, Мошорин — Книћевац.
За тако јунаштво, добио је признања: од владике црногорскога Петра Другог Његуша, од Патријарха Рајачића, од Цара Аустриског Фрање Јосифа, и од руског Цара Николе.
Кад се маџарски вођ Гергеј предао руском ђенералу Паскевићу, и рат већ престао, Книћанин је путовао по Јевропи: био је у Загребу, код Бана Јелачића, а био је и у Бечу, код Цара Фрање Јосифа. За победу панчевачку Цар му је дао орден Марије Терезије трећег реда, и ађутанат гроф Грине, и Бан Јелачић, пред лицем царевим, својим рукама приденули су тај орден на прси Книћанину, који је био у народном оделу, са сабљом о бедрима.
Из Беча је отишао у Берлин да види сина Антонија, који се је онда онамо бавио на наукама.
Кад се вратио у отаџбину, после толиког гласа и толике славе, дан му је чин војводски који се, у оно време, узимао као највеће достојанство у земљи, и који је онда имао једини Вучић. На скоро после тога, Книћанин је, с једним делом редовне војске, прешао у Крагујевац, и онамо је остао скоро до смрти.
Боравећи у Крагујевцу, био је са свим здрав. На један мах, удари га капља, и он похита у Београд ради лека. Из Београда је ишао у Мехадију, у топлице, али се слабо помогао, па се отуда вратио у Београд.
у суботу, у очи Тројица 1855, издахнуо је у својој кући на Теразијама, према двору.
У Београду се причало о његовом укопу, као о каквом чуду, толико је било света на његовој пратњи. Тек доцније укопи Кнеза Милоша и Кнеза Михаила надмашили су бројност и величину Книћанинове пратње.
Укопан је код палилуске цркве, између гробова Стојана Симића и Тенке Стевановића.
За сведочанство колико муке има историк који тражи тачност сваком казивању, упућује се поштовани читалац да види оно што је писано о Книћанину у Кнежевини Србији, на страни 286.