Кнез Петар из Гложана, био је старином из нахије ужичке. Дед његов Јован, не могући подносити силу турску, отисне се од нахије ужичке доле к Морави; а отац Петров Ђурко насели се у селу Гложанима, у Ресави, близу Мораве.
Петар је имао три брата: Вучка, Андреју, и Милована. Није прошло много, а Петар је и по памети, и по одважности, а и по имању, био човек чувен и уважен у свој Ресави, и као такав, изабран је за кнеза кнежини ресавској.
у оним размирицама између верних цару Турака, и царевих одметника, Кнез Петар је увек био на страни царевој. И за то је, по заповести Мустај-Пашиној, и војевао против мусломана, непокорних цару своме.
Док је у Београду живео и заповедао Мустај-Паша Шиникоглија, Петру је било добро. Али кад царски одметници, Дахије, овога доброга пашу удавише, и сву власт над Србијом у своје руке приграбише, па — да би ту власт дуже одржале — почеше сећи једног по једног оне Србе који су, у царево име, војевали против Турака одметника: онда је и ресавском Кнезу Петру било пресуђено: да изгуби главу!
У почетку године 1804, он оде у Ћуприју, и однесе данак ресавски, а Турци га ухвате, посеку код моста на реци Раваници, па главу однесу у Београд, а тело баце у Раваницу, која га снесе у Мораву, а ова га избаци на спруд код села Крушара, испод Ћуприје.
Крушарци сељаци, познавши, по оделу и по прстену на руци, да је то на спруду тело Кнез Петрово, брже јаве његовој кући, те браћа и рођаци дођу, узму тело и однесу на место Мијаиловац, Петрово имање, где је он најрадије боравио. Ту су га опевали, а после су га сахранили у гложанском гробљу.
И данас се познаје камени крст на гробу Кнез Петрову, али на њему нема никаква записа. На дну је било нешто издубљено длетом, ваљда за запис, али није записано ништа.
Плативши главом за свој отпор насилничкој владавини, Кнез Петар је имао ипак срећу оставити након себе ученика, достојна и својега учитеља, и посла који га је чекао. Његов момак Стеван Синђелић, баш као оно Милић Кедић, после Бирчанина, прими кнезовску власт у Ресави, и поведе Ресавце у борбу за слободу отаџбине, поведе их у — славу!
Ко након себе оставља овака наследника, оном је и вечни починак лакши!