Катић Јанко родио се у селу Рогачи, под Космајем, у Шумадији. Још док је био дете, отму Турци његову рођену сестру, и одведу у Београд. У те своје сестре, Јанко је, доцније, боравио некад краће а некад дуже време, и тако је научио турски говорити.
Момак необично леп, вешт на коњу, хитар у борби свакојаком оружјем, Јанко је био радо гледан у кући Турчина, свога на силу зета. Боравећи ту, Јанко учини љубавно познанство с Туркињом, рођаком зета свога. То познанство дође дотле да, у једној страшној прилици, Турчин, зет му, с голом сабљом јурне да посече Јанка; али Јанкова сестра рашири руке, и стане пред свога мужа, рекавши:
— Расеци мене, па брата мога!
То Јанку да времена да, кроз неколика вратанца, умакне на улицу, па после, у Авалу, и у Космај…
Кад пак букне српски устанак 1804, Јанко одмах приступи Карађорђу, и кнежина туриска, у коју је спадало село Рогача, избере га за кнеза, који ће њом управљати; ну Јанко се више звао војвода него кнез.
Априла 28, године 1804, на оном састанку код ђенерала Женеја у Земуну, где је Аустрија огледала: да измири Србе с Турцима, Јанка Катића видимо и као тумача, и као једнога од првих главара устаничких.
На том састанку Катић, љут на Дахије што нападају сиромашне сељаке без оружја, викнуо је турски:
— Чујте ме и дахиски и царски Турци! Кажите курви Кучук-Алији, у јутру рано нек’ изиђе на Дедино Брдо, или у Врачар, где воли, па: хат му — хат ми; кубура му — кубура ми; гардија му — гардија ми; сабља му — сабља ми: чим год воли — да поделимо мегдан ја и он, а сиротињу нек остави на миру“!
Године 1805, јануара 5, Катић је поделио мегдан са Гушанчевим сестрићем, кападахијом Демом, на месту Мајданима, код Белих Вода, иза села Жаркова.
Катић се махом находио уз Карађорђа. И увек се одликовао колико год јунаштвом, толико исто и разборитошћу и тежњом за паметном и правичном управом у земљи. Он је волео Карађорђа, али је ипак био међу оним војводама које су желеле да се уреди нека власт која би свачију па и „вождову“ наглост могла умеравати.
Године 1806, још у часни пост, Катић је, заједно с Вујицом, био послан у Мачву, у помоћ онамошњим војводама.
О Благовестима, Турци пређу одонуд преко Дрине, и поробе село Совљак: силну марву потерају српску.
Катић, кад то види, брже нареди да Срби збаце с коња бисаге, да сакрију своје косе, да завију чалме, и да коњма потегну попруге, па се, тако прерушени као да су Турци из Шапца, приближе к Турцима Бошњацима, и онда, на глас Катића: — Јуриш, браћо! ударе јуначки, те Турке разбију, и натерају на Дрину, а марву им и све робље отму и врате.
Мртвих Турака, том приликом, остало је на месту 67!
Доцније, у другој поли месеца јула, Срби сретну и узбију ка Шапцу босанског Хасан-Пашу. Главни бој био је на Дугим Њивама, код воде Петковца, у селу Крњићу. Српски војници, гонећи Турке који су, после разбоја, узмицали к Шапцу, стигну неког старог Турчина који је био остао од свога друштва, и повичу му да се преда.
— Кому да се предам? упита Турчин.
— Предај се војводи Јанку Катићу, његова смо ми војска, рекну му Срби.
у тај мах и Јанко, на коњу, дотрчи коњима, хотећи заклонити живот осамљену Турчину, ако би војници поумили да га посеку, па и он викно:
— Не гини, Турчине! тврда је вера; слободно се предај!
— Ком да се предам? упита он на ново.
— Мени, Катићу Јанку, одговори му он, и не гледећи у њега, већ мотрећи шта где бива даље међу Србима и Турцима.
Турчину засијаше очи, кад чу име: Јанко Катић.
— Предајем се! проговори крвник, и, у тај исти тренутак, опали малу пушчицу1, и погоди Катића посред срца жива. Војници, а особито момак Чеврљуга, притрчаше, прихватише Јанка који издахну одмах.
То се догодило недалеко од самога бојнога поља, које мало час поменусмо, и по свој прилици, на Св. Илију, 20. јула 1806.
Јанка су донели и сахранили код сибничке цркве. На гробној му плочи, која је узидана у црквено платно с поља, с јужне стране цркве, пише:
„1806. Здје почивајет раб Божи Јанко Катић, од Рогаче, војвода српски“.
Катић је био човек врло леп, средњега раста, умерена стаса, врло речит, врло паметан, и необично јуначан. Одевао се увек богато и укусно; јахао је дивнога хата ђогата ком је, од велике дике, метана кана на гриву, као што Туркиње често раде. За то се у песми за њега и вели:
„Катић Јанко из села Рогаче
На ђогату гриве окнивене.“
Сувременици Катића и не зову другојаче него мудри и јуначни Јанко.
По његовој смрти, војводску власт предузео је његов брат Марко.
- Кажу, није била дужа од аршина. ↩︎