Поменик

Караџић Вук Стефановић

Написао је

Милан Ђ. Милићевић

у

Караџић Вук Стефановић родио се у селу Тршићу, у Јадру, 26 октобра 1787, од оца Стевана и матере Јегде.

Родитељи су се Вуку јако обрадовали; јер су, пре њега, имали петоро деце, па их је све покрила црна земља! За то су и желели да се овом мушкарцу надене име коме не уде ни уроци, ни чини, нити икоја невидовна сила, као да су слутили да ће ово њихово детенце имати, у свом животу, да се бори с многим и врло јаким халама! И мушкарцу је, на крштењу, наденуто име Вук; и он је остао жив, здрав, и напредан, на велику радост родитељима, и на велику срећу српскому народу!

Детињство своје провео је мали Вук у кући очиној, у селу Тршићу… Ту, на крилу мајке своје, слушајући из њених уста красну песму, која прељину вретену помаже да се брже окреће; или бајну причу која би, у дуге зимње вечери, казивала за времена давна, за догађаје већ минуле, јамачно се је, први пут, младић задахнуо миљем народнога језика и народних мелодија. У то доба морала је маломе Вуку омилети и јека од гусала, када је који старац, с пола затвореним а пола сузним очима, преко струна јаворових гусала, исказивао боље и наде народнога срца.

Вук је почео учити књигу у својега рођака, Јевте Савића—Чотрића, који је, и без тога, стекао лепих заслуга за своју отаџбину.

Године 1795, одведе отац Вука у Лозницу, у школу, где је поновио бекавицу (буквар), и узео часловац. Мали ђак бејаше врло срећан што је већ часло́вац; али, за несрећу, удари у Лозницу куга, и растера све ђаке из лозничке школе.

Од куге Вук побегне из Лознице у Тршић кући. После два три месеца, отац га одведе у манастир Троношу на науку.

Ни у Троноши Стеванов син није остао дуго, или што се онде више радило него учило, или што отац његов није могао давати ни оно мало плаће што је требало дати за то учење?

Вративши се кући, Вук је ишао за стоком, као и други његови врсници у Тршићу; али ипак није заборављао своје књиге. Не имајући мастила за писање, утукао би барута, размутио би га у води, и тиме би записивао што је желео забележити.

Овако је смеран почетак потоњим великим преображајним радовима Вуковим!

Сељаци су гледали Вука као неко необично дете, и чудили су му се. А тршићки спахија, Сулејман Алибеговић, кад би год долазио у село, призивао би Ђака Вука, да му што прочита, или да што запише, и свакад би му давао места за својом трапезом.

Године 1804 у Србији се јавише велики догађаји: задими се барут од Мораве до Дрине; две свагдашње непријатељске силе, које су дуго ћутале једна поред друге, закрвише се јавно: букну рат између Срба и Турака. За другим кнежинама српским, уста и Јадар, постојбина Вукова. Вођ јадранских устаника бејаше чувени четобаша Ђорђе Ћурчија, који узе младога Вука из Тршића себи за писара!

Али на скоро Турци пређу испреко Дрине великом силом, и заузму Јадар и Тршић. Мало доцније и Ђорђе Ћурчија погине, те Вук, онда, помисли да иде даље да се учи.

Године 1806, кад му је било 19 година, Вук се пријави школској власти у Карловцима, и замоли јој се да га прими у гимназију. Збор професорски не прими у гимназију младића који има већ 19 година, а нема сведочанства да је, пре тога, уредно свршио што треба.

Вук ипак остане у Карловцима неко време учећи се, као драговољац, колико је сам могао.

Не могући се редовно учити, Вук остави Карловце, и врати се кући, у јесен 1807. Тада је Јадар, по други пут, био отет од Турака. И тада Вук постане писар у војводе Јакова Ненадовића.

На, скоро, после тога, видимо га у Београду, као малога писара у Совету; а године 1808, кад Југовић отвори, у Београду, велику школу, Вук на ново навали учити се.

Прекомерно напрезање у учењу, а и назеби, пре тога, у војсци, свале га у болест, те је, лека ради, ишао у Мехадију, у Нови Сад лекарима, и у Будим; али се нигде није могао потпунце извидати.

Године 1810, пред сами крај врати се у Београд, с хромом ногом, коју је већ морао носити на штули.

Тада је постао учитељ у основној коли у Београду. Колико је остао као учитељ, не зна се, али га, године 1811, видимо као писара у саветника Јевте Савића—Чотрића, његова рођака, који је био закупац скеле кладовске.

Године 1812 слао га је Совет, по државном послу, у Неготин, где се је познао и побратио са славним јунаком Хајдук-Вељком. Из Неготина је, по разним пословима граничним, слан у Видин, видинскому Мула-паши.

Године 1813, пре него што је наступио рат, Вук је одређен за старешину срезу брзопаланачком, а кад је рат започет, он је дошао у Београд, одакле је, у два маха, слан у Пореч, по службеној потреби. Кад се је, други пут, враћао низ Пореча, није могао доћи у Београд, јер су Турци већ били низ Мораву сашли на Дунаво. И тако Вук остави Србију па, преко Панчева, оде у Беч.

Млад, незнан, у толику туђему свету, а сиромах, Вук се је ипак надао да ће га жеља за науком намерити на каква год добра човека. И та га нада није преварила. У Бечу се брзо позна с чувеним научником Копитаром, који га упути да у књижевност српску унесе живи српски језик, место оне мешавине словено-срборуске којом се онда писало.

То је био посао са свим нов, и веома тежак; али вредном, бистром, даровитом Вуку пође за руком, ако и споро и мучно. Он, године 1814, штампа две књиге:

  1. Малу простонародну славено-србску песнарицу;
  2. Писменицу српског језика.

Године 1815 Вук сиђе из Беча у Срем и, у манастиру Шишатовцу, код чувеног архимандрита, потоњега владике Л. Мушицкога, провео је од пролећа до јесени, сабирајући речи, и преписујући песме од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, и других певача. Мушицки је Вука соколио на тај рад, и дао му је око 4000 речи српских, које је био скупио шидски парох Аврам Панић.

На крају године 1815, Вук штампа и другу збирку песама, коју је назвао:

„Мала простонародна славеносрбска пјесмарица, 2. част, у Вијени, 1815“.

И године 1816 Вук је боравио код Мушицкога, у Шишатовцу, од месеца марта до септембра.

Иза тих првих радова, Вук прионе састављати Српски Речник. О том раду он сам прича овако:

Копитар је свако вече, и по киши и по снегу, долазио к мени. Ја сам му казивао шта која реч значи, докле је не би добро схватио. За тим је он те речи преводио на латински и немачки. Сваки дан се наш посао помицао по мало напред, те тако, за три године, би готов за штампу Српски Рјечник, са 26,270 речи!

Ово време нећу никад заборавити: тада је моје непоуздано знање српскога језика постало поуздано; тада ми се је, мало по мало, родила мисао о облицима речи, о њиховој граматичкој промени, и о разлици изговарања по местима, и о синтактичком склапању речи. Захваљујући Копитарову упућивању, ја сам се све боље познавао са својим позивом, и постајао сам у њему све поузданији.

На штампање овога, првога Српског Речника Вуку је дао 5000 форината бечки трговац, г. Тирка. За ту помоћ има се највише захвалити Тиркиној жени, која је била Српкиња из куће Демелића.

Учени свет прими Вуков Речник с највећим задовољством, и разглави га као најбоље сведочанство о животу и снази српскога народа.

Године 1818, Вук се је и оженио у Бечу, девојком Аном Краусовом, с којом је, после, изродио децу, и свој век провео.

— Да није било моје штуле, то јест хроме ноге, која ме је везивала за кућу, говорио је Вук доцније: — да није било моје добре жене Ане, и да није било Копитара: ја никада не бих био ово што сам!

Овако је он сам све приписивао трима случајностима у животу.

Године 1819, Вук је путовао у Русију, и онамо је свуда био лепо приман и одликован. Тада је постао члан Друштву пријатеља руске књижевности, у Москви, и члан „Ученом Друштву,“ у Кракову.

Године 1820, долазио је у Крагујевац Кнезу Милошу, и тада је видео старца Милију из Колашина, те од њега преписао песму Бановић Страхиња.

Вративши се у Беч, Вук спреми за штампу народне пјесме српске, али му дворска бечка цензура забрани штампати их у Бечу. За то их он штампа у Липисци, 1823—1824 године.

у то време Вук се је познао са славним немачким песником Гетом, који је, први, превео на немачки језик једну српску народну песму; а познао се је и с Фатером, који је написао расправу о том: како треба разумевати српске народне песме!

Још године 1819 био је почео преводити Нови Завет, али је у том био зле среће: енглеско библиско друштво, кому је понудио тај свој превод, не прими га, него прими превод Атанасија Стојковића који је, по језику, права наказа.

Међу тим је Вук у Бечу издавао забавник Даницу за године: 1826, 1827, и 1828.

Ове последње године, дозове га Кнез Милошу Србију, па га постави за председника суду београдском, и одреди га за члана оној комисији која је спремала законе за Србију.

Године 1831 Вук је оставио и комисију, и службу, и Београд, па се вратио у Беч.

Зашто је ово учинио најбоље се види из писма које је писао Кнезу Милошу 18 априла 18321.

Вративши се у Беч, Вук се, по други пут, крене у Русију, и то у Петроград, 1833. Тада се је видео и познао с младим црногорским владиком, Петром Другим, песником.

Године 1834 Вук је пропутовао кроз Далмацију, Дубровник, и Боку Которску; и боравио је, неко време, у Црној Гори. После тога написао је чланак о Црној Гори, који је изашао на немачком језику, а име му је: Црна Гора и Црногорци.

Као што се је видело из причања довде, Вук је, по одласку свом из Србије 1813, већином живео у Бечу. Истина се је догађало да је њему, овда онда, и забрањивано прелазити у Србију: али, при свем том, он је у Бечу живео највише за то, што жена његова —— рођена бечкиња — није могла нигде на другом месту да се обикне. Вук је, 1829, огледао да се стани у Земуну, али се она није никако могла навикнути на Земун; после тога, прешао је био у Темишвар, па и онамо је било то што и у Земуну.

Најпосле, 1859, кад су се Обреновићи вратили у Србију, дошао је и Вук у Београд, и тада је баш мислио овде остати, али му се жена никако не могаше навикнути на Београд, него оде у Беч, па за њом оде и Вук2.

Да би се лакше видело и боље упамтило што је српском народу остало од Вукова пера, стављам овде, у колико сам могао сазнати, по годинама, све што је Вук написао, или скупио, па или сам штампао, или је то учинио ко други, после смрти његове.

Тако је изишла:

  1. 1814 — Мала простонародна славеносрпска песнарица, у Вијени;
  2. 1814 — Писменица србског језика, по говору простога народа написана, у Вијени;
  3. 1815 — Критика на Љубомира у Јелисијуму, у „Новинама Српским“;
  4. 1815 — Мала простонародна славено-србска песмарица, II част, у Вијени;
  5. 1818 — Српски Рјечник, у Бечу;
  6. 1819 — Критика на III-ћи део „Љубомира;“
  7. 1821 — Народне Српске Приповијетке, у Бечу;
  8. 1821 — Одговор Штипкаловићу или Ранитовићу, у Бечу;
  9. 1821 — Писмо Д. Фрушићу, у Бечу;
  10. 1821 — Неколико ријечи мојим овогодишњим рецензентима, а особито Благоју Штипкаловићу, и старцу Куцкалу, у Бечу;
  11. 1821 — Додатак к Санкт Петербурским сравнителним рјечницима свију језика и нарјечија, с особитим огледима бугарскога језика;
  12. 1823 — Народне Српске пјесме II и III, у Липисци
  13. 1824 — Народне Српске пјесме I;
  14. 1824 — Огледи Светога Писма на српском језику;
  15. 1826 — Даница, за 1826;
  16. 1827 — Житије Ђорђа Арсенијевића Емануила, у Пешти;
  17. 1827 — Даница, за 1827;
  18. 1827 — Први српски Буквар, у Бечу;
  19. 1828 — Даница, за 1828;
  20. 1828 — Милош Обреновић Књаз Сербији, или Грађа за историју нашега времена, у Будиму;
  21. 1829 — Даница, за 1929;
  22. 1833 — Луке Миловановића опит настављења к српској сличноречности и слогомјерју или просодији;
  23. 1833 — Народне Српске Пјесме, IV, у Бечу;
  24. 1834 — Даница, за 1834;
  25. 1836 — Народне српске пословице, на Цетињу;
  26. 1839 — Одговор на ситнице језикословне Ј. Хаџића — Милоша Светића, у Бечу;
  27. 1841 — Српске Народне пјесме I, друго издање, у Бечу; — За ову књигу добио је Вук од рускога цара Николе златну медаљу која вреди преко 60 дуката; српска влада повисила му је пензију са 50 талира, а грчки краљ Отон захвално му је врло ласкавим писмом;3
  28. 1843 — Вуков одговор на Утук Милоша Светића, у Бечу;
  29. 1845 — Народне српске пјесме, III, у Бечу;
  30. 1845 — Вука Ст. Караџића и Саве Текелије писма Платону Атанацковићу, у Бечу;
  31. 1846 — Српске народне песме, III, у Бечу;
  32. 1847 — Нови завјет, у Бечу:
  33. 1847 — Господину са два крста;
  34. 1849 — Српске народне пословице, друго издање, у Бечу;
  35. 1849 — Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу;
  36. 1852 — Српски рјечник, друго издање, у Бечу;
  37. 1853 — Српске народне приповијетке, у Бечу;
  38. 1857 — Примјери српско-словенскога језика, у Бечу;
  39. 1860 — Правителствујушчи Совјет србски за времена Карађорђијева, у Бечу;
  40. 1861 — Одбрана од ружења и куђења, у Биограду;
  41. 1862 — Српске народне пјесме IV, у Бечу;
  42. 1863 — Приправа за историју свега свијета. Превео Димитрије Владисављевић, у Бечу;
  43. 1864 — Нови Завјет, треће издање (а 1857 је друго) у Бечу;
  44. 1865 — Српске народне пјесме V, у Бечу;
  45. 1866 — Српске народне пјесме из Херцеговине (женске)
  46. 1867 — Живот и обичаји народа српског, у Бечу;
  47. 1867 — Нови завјет, четврто издање, у Бечу;
  48. 1872 — Deutsch-Serbisches Wörterbuch, Wien;
  49. 1875 — Српске народне пјесме II, треће издање, у Бечу.

У свима овим својим радовима, где више а где мање, Вук је обелодањивао нешто ново, нешто необично за књижевнике онога доба; обелодањивао је: зрелост и подобност народнога језика за језик књижевни, уводно је нови правопис; и, постављајући јужни говор српски, као најудеснији за језик књижевни, показивао је сву ширину нашега племена.

Против тога преображајнога рада дигли су се сви у којих су навике биле јаче од критичке памети. Борбу је водио Јован Хаџић (Милош Светић), Српско Учено Друштво, и многи други.

Вук је своју реформу, и своје погледе, бранио оружјем науке. Борба је трајала дуго, врло дуго, и бивала је, често, тако оштра да ни једна страна не би штетовала да је више власти над собом имала. Најпосле, видело истине и науке растерало је мрак навике и страсти. Главна мисао Вукова победила је славно.

Године 1868, марта 12, у Србији је дигнута и последња сметња која је била стављена Вукову правопису. Ну Вук тога није дочекао; он је преминуо у Бечу, 26 јануара, 1864 године, по старом календару.

По смрти је оставио доста састава и записака важних за историју и за познавање живота српскога народа.

Вук се је, у свом животу, пишући и штампајући књиге, готово увек борио с оскудицом. Највећу помоћ, свега века свога, имао је од Обреновића. Тако, још 1824 године, дао му је Кнез Милош 2000 форината за рукопис, који је штампан у Бечу на српском, а у Петрограду на руском језику. То је Живот Кнеза Милоша.

Од тога доба, Вук је од Обреновића добијао и редовну помоћ и ванредне потпоре.

Од српске владе примао је најпре 150, па 200, а најпосле 400 талира пензије на годину.

Поред те пензије, добијао је од Кнеза Михаила, свако године, по 600 талира. Ту помоћ је Кнез давао Вуку и онда кад је сам, боравећи у Бечу, кунаторио без новаца.

Вуков син је, као „благодејанац“ српске владе, свршио школе; после чега ступио је у војску, и дошао до чина капетанскога, па је, драге воље, оставио службу, и отишао у Русију.

Жена Вукова пак, по смрти његовој, примала је од српских владалаца, Михаила и Милана, по 300 талира на годину .4

Вук је био раста средњега; лица некако троугла с испупченим јагодицама, а упалим, малим, црним светлим очима, које су највише гледале преда се; у лицу је био црножуте масти; густе, проседе обрве, и врло велики бркови давали би лицу његовом са свим особит и оштар израз.

Вук је увек носио црн, врло дугачак капут на струк, а на ногама црне чизме до колена. Лева нога, од болести, која је помињана раније, била му се је, у прегибалу, покупила, и морао ју је носити на штули. За то је увек ходио лагано; на глави је имао црвени фес, с плавом, распреденом кићанком, и тај фес није скидао ни у соби, готово никад.

Вук је умео врло слатко причати, ма да је знао врло вешто и прећутати што није за причање. Говорећи, често је понављао немачку узречицу „Мајн Гот!“

После себе, Вук је оставио жену Ану, сина Димитрија, и кћер Мину, која је била удата за професора Алексу Вукомановића, па је обудовела. Данас му је жива само кћи Мина, а жена Ана, и син Димитрије умрли су.

У Народном Музеју, у Београду, има неколико Вукових слика, из разних његових година: све су погођене врло добро.

Српска краљевска влада прекупила је од г-ђе Мине, кћери Вукове, право на прештампавање свих Вукових дела, за годишњу ренту од 6000 динара, која јој се даје, и која ће јој се давати док је год жива, и од сваке прештампане Вукове књиге по 50 егземплара.

У почетку 1887 године, штампана је прва књига Вукових дела, у Београду. У тој су књизи најстарије јуначке песме.

У половини године 1887, Српска влада радила је да кости Вукове из Беча пренесе у Београд, и да прослави стогодишњицу од Вуковога рођења. Мислило се да та прослава буде октобра 1887, па после је одгођена за мај 1888.

Допуна

За Вуковога сина Димитрија казано је да је драговољно оставио официрску службу у Србији, и отишао у Русију.

То је пак било овако:

Вуков син Димитрије, као српски официр, находио се службом у Смедереву. У то време он испроси у Панчеву девојку, и таст му, одмах на прошевини, да̂ 500 дуката, па ће доцније бити венчање. Димитрије оде у Смедерево и, за једну ноћ, прокарта свих пет стотина дуката!…

Његов таст, чувши то, дође у Београд Кнезу Михаилу и каже, да Димитрију прашта дане новце, али га не ће за зета!

Кнез Михаило зовне војног министра Блазнавца, и заповеди му: да одмах од Караџића узме оставку на службу. Димитрије, пошто на тај начин да̂ оставку, оде у Русију, и онамо је и умрьо. Ето тако је он оставио службу!

Кости Вукове пренесене су из Беча у Београд, и свечано сахрањене у камени саркофаг испод западних врата београдске цркве на левој страни, 30. септембра 1897.

Гроб му покрива плоча с овим записом:

Вук Стеф. Караџић
Отац нове књижевности српске
Рођен у Тршићу 1787
Преминуо у Бечу 1864
По наредби Краља Александра I
Пренесен из Беча
и овде сахрањен 30 септембра
1897

Спрам Вукова гроба у црквеном зиду има плоча с оваким записом:

„Под крилом ове цркве метар и по на запад почивају смртни остаци Вука Стеф. Караџића 1787—1964—1897“.

  1. Српски Улак за 1843, бр. 6, 7, 8, и 9. ↩︎
  2. Гласник 33, стр. 269. ↩︎
  3. Српске Новине 1842, стр. 90. ↩︎
  4. Гласник 33, стр. 270. ↩︎

више објава