Карапанџићи били су баш-кнезови у неготинској Крајини за Турака. Они су имали султанске берате који су заштићавали извесне повластице њима и Крајини. Прича се да је Крајина била, заклоњена од силе и самовоље турске, тако да се није смела наћи на крајинској земљи (и у Кључу) ни стопа од потковице турскога коња!1
Видински паша Пазваноглија, одметнувши се од султана, погазио је и царске берате и крајинске повластице; начинио је у Неготину градић, и сместио у њега своје војнике Турке, који су владали у Крајини као и у другом његовом подручју.
За те Пазванџине владе, крајински је Баш-Кнез био као турски слуга.
Кад пак Срби пређу преко Мирача, и овладају Крајином, они протерају Пазванџине Турке, и створе нов ред ствари у Крајини.
Као најближи к нама Карапанџићи, помињу се Станко2 и Илија браћа.
После се јављају Перча и Миша Станковићи Карапанџићи.
Ови су, године 1807, пребегли у Пореч, где је, на скоро, Перча умрьо, а његову лепу младу удовицу Милену узео је за се војвода Миленко Стојковић.
Године 1808, декембра 10, кад је Неготин освојен од Турака, постао је војвода крајински Миша Карапанџић који је, за тим, 1811 године, у лето, преминуо.
Тада је Вељко Петровић, из Бање, премештен у Неготин, за војводу крајинскога.
Прича се да се последњи Карапанџић, рођени у Србији, звао Николче, и да од овога има и саду Белој Цркви или у Румунији неки потомак, војнога чина, али му имена нисам могао сазнати.