Карађорђе Петровић, родио се, 1752 године, у селу Вишевцима, под петицом планине Голубице, на десној страни реке Раче. Оцу му је било име Петар, а звали су га највише Петроније; мајци му пак било је име Марица! Обоје су били умрла сиротиња.
Из Вишеваца Петар се, доцније, пресели у Жабаре. Ту је село неколико година, плаћало за њега данак. Најпосле се то селу досади, те му кмет жабарски, Радивоје Станковић, запали ону веселу на сохама кућицу; и он се одсели у Баничину, да чува кошнице неком Фазлибаши, Турчину, из Паланке.
Ђорђе, док је био дете, кажу да је најволео градити од зове пуцаљке и пушке, и гађати из њих. Да само двоје деце има у свему селу, вељаше покојни Јокић, по казивању Ђорђеве мајке, скупило би се и њих двоје око Ђорђа да се играју с њиме.
Кад је Петар стао у службу код Фазлибаше, да му чува кошнице, Ђорђе је већ био шипарац. Фазлибаша узме и њега за сеиза својим коњима.
Фазлибаша је био велики „кесеџија“, или лупеж. Он је многе Турке путнике поубијао. У тај његов рад ушао је, кроз кратко време, и нехотице и Ђорђе. Али се то пропта и Турци почну зуцкати да то чини „оно Влаше код Фазлибаше“, јер на овога Турци нису хтели, ни смели јавно то казивати.
Да се склони од те сумње, Ђорђе изађе од свога газде Турчина, и пређе у село Загорицу, заједно с оцем и мајком. Живећи ту, замилује девојку Јелену, из села Маслошева, ожени се њоме, и с њом је после живео до смрти.
Ђорђе је имао неколико коза и неколико брава свиња. Једном их је чувао под висом, на крагујевачком друму. Свиње су му пасле покрај пута, а он је, седећи у лугу, шарао једну преслицу. Друмом удари Турчин на коњу, и за њим је ишао хрт и три кера. Керови налају на свиње, а свиње се згрокћу на њих. Турчин потегне из пиштоља и убије једно свињче, па на ново натутка керове на свиње. Свиње су се измицале од керова, а све ближе се примицале к Ђорђу. За њима су натрчавали керови. Ђорђе остави преслицу, коју је шарао, потегне из пушке, и убије једног кера. Кер: кави, кави, кави, те пред газду падне и — крепа! Турчин се сад наљути, па се врати и стане немилице тући свиње. Ђорђе, видевши то, остави и преслицу и свиње, стрчи доле на ћуприју, и заседне, с ове стране реке, за један клен. Турчин наиђе. Таман коњ ступи предњим ногама с ћуприје на земљу, а Ђорђе опали, и ага се стропошта. Он га, брже боље, свуче под ћуприју, па отрчи малко ниже у воденицу Пантелији Воденичаревићу, и каже му што је учинио. Пантелија му да мерицу жита да одмах намами свиње, да ону крв преришкају, а друго све да сакрије куд зна. Ђорђе тако и учини: Турчина исече на комаде, па спусти озго у један шупаљ грм, а оружје, одело, и коња одведе Фазлибаши у Паланку. Ђорђе је знао да је овај Турчин прави лупеж, па се, за то, није ни бојао да ће га издати, него му каже све што је учинио. Ђорђе и остане у Паланци неко време, па се, после, опет врати у Загорицу кући.
Међу тим се учеста говор о том убиству, и Ђорђе се побоји да га Турци не ухвате. За то се спреми да бежи у Немачку са свом својом породицом, и једним побратимом. Крену се, дакле, и дођу до између села Лисовића и Губереваца, у београдском округу. Овде се старац Петар, отац Ђорђев, нешто покаје, и не хтедне ићи даље, већ нагне да се крати натраг.
Сви се нађу у чуду.
Ако се он врати, и каже, потера ће за њима онај час, људи ће изгинути, а жене и деца отићи ће у ропство! Сви навале молити старца, да пође с њима бар до Саве, док они пређу на ону другу страну, па, после, нек иде куд му је воља.
Петар не хтене ни то, него нагне да иде у свој завичај.
— Убите га, рекне, најпосле, Марица, мати Карађорђева: — сва грехота на моју душу! Волим за њега једног одговарати Богу, него да ове оволике поробе Турци. Ђорђе погледа у свога побратима Илију Н., који потегне из пиштоља, и оца Ђорђева убије на место. После су га затрпали ту у некој Црвеној Јарузи.1
Прешавши у Срем, упуте се у манастир Крушедо. Ту се Ђорђе најми да чува шуму, а мати и жена му да музу манастирску стоку.
Није ни две године саставио ту, па се врбује у војнике, и оде у Сомбор. Тамо се покаје што је урадио, па се, преко Бачке, врати у Срез, те види своју породицу, и каже јој да хоће да иде у Србију. И тако дође у село Попинце. Ту га затече дан, а он се закола у сламу сељака Месаровића, да га људи не би опазили. Пред вече, дође домаћица да начупа сламе и, видећи њега, повиче:
— Ко си ти? Шта тражиш ту?
— По Богу сестра да си, ћути! рекне јој Ђорђе: — ја чекам мрак, па ћу отићи, него ме немој проказати!
Жена узе сламе, и оде у кућу. Мало доцније изађе пред кућу к мужу, који надељаваше осовину за кола. Проговори му нешто, па опет оде у кућу. Човек одмах остави свој рад, па се диже ходати тамо амо по авлији, докле дође до сламе. Видећи у слами Ђорђа, рекне му набусито:
— Шта радиш ту?
— По Богу брат да си, немој ме проказати; ја бегам, и само чекам мрак, а ником зла учинити не ћу.
Газда му рекне да иде за њим у кућу.
Ђорђе се стане молити да га не креће, али, онај, најпосле викне:
— У кућу! Или ће бити зло!
Видећи се тако на невољи, Ђорђе узме торбу и пушку, па за газдом те у собу.
Газда затвори врата на соби, а сам изађе на поље, те каже жени да закоље кокош и да зготови вечеру.
После се врати к Ђорђу, и разговарао је с њим до вечере. Пошто су вечерали, и пошто се добро смркло, Ђорђе рекне:
— Пуштај ме, по Богу брате, да идем!
— Чекај, није време! одговори газда.
Ваљало је покорити се и чекати. Тек после дугога разговора, рече газда:
— Хајде, време је!
Ђорђе узме своју торбу и пушку те пред кућу, а ту чекају кола с три коња. Домаћин узме најпре Ђорђеву торбу и пушку, и закопа обе у сено, после рекне њему те легне, па га затрпа сеном, и озго преко њега веже ужетом. Сад опали коње и похита што може брже.
Кад би на стражи, стражар викну:
— Стој!
Газда му рече две три безобразне речи, па ошину даље. Овако прејури преко Шимуноваца, Деча, и дођу у Прогаре, на Сави. Цело село прође на се устави код једне крајње куће. Викну два три пута; домаћин чу, на изиђе, и упита:
— Ко је?
— Не лај! одговори му Месаровић, који већ рече Ђорђу да слази с кола. Домаћин, видећи Ђорђа, упита на ново:
— Ко ти је ово?
— Не лај! одговори опет Месаровић. Сад сва тројица уђу у собу, и почну на ново јести и пити. У том и сване.
— Пуштајте ме, рекне Ђорђе: — ако Бога знате!
— Ћути, није време! одговоре му они.
Тек у неко доба дана, викне Месаровић Ђорђу:
— Хајде!
Ђорђе узме пушку и торбу те у авлију, а авлија се спушта баш до у Саву. На води је стајао чун, и у чуну момак.
— Срећан ти пут! рекну ове газде Ђорђу.
— Остајте с Богом? одговори он, и уђе у чун. У чуну види да су му ти добри људи спремили: комад сланине 2—3 оке, велики хлебац, чутуру вина, и чутуру ракије. Момак га превезе на Забрежје, па се врати.
Сад је Ђорђе већ био на својој земљи, и одмах нађе шесторицу друга, међу којима и свога старога познаника Васиља из Бајевца, и отпочне четовати.
У овом четовању, окупи га једном потера, да му није нигде дала станка. Ђорђе се вине ко селу, где се потера најмање надала.
Ту дође к неком извору, напије се воде, па седне у брегу више извора да се одмори. Ето ти бабе са судовима на воду.
— А каква је, стрина, то гунгула по селу, упита је Ђорђе?
— Та онај Црни и небели Ђорђе, одговори бака: — одметнуо со, па га, ето, траже да ухвате.
Тешка су осећања тада испуњавала Ђорђеву душу. У својој толикој земљи, он нема нигде станка, ни мира, па му се учини да му још и ова баба стаје на муку.
— А познајеш, ли ти, стрина тога црнога и небелога Ђорђа?
— Не познајем, синко; нисам га никад видела, аратос га било!
— Е, по души те, сад ме познај добро! рекне он, па оспе камењем гађати баби судове тако да јој, бој се, ни глава није остала здрава…
Сам је, доцније, причао да је од ове бабе, први пут, чуо да га зову Црни Ђорђе: — ама сам јој, додавао је, и платио за то!
Међу тим се Аустрија зарати с Турском. На Забрежју пређе пуковник Михаљевић, и стане купити Србе у војнике драговољце, а све четничке харамбаше позове на предају, оставивши им 3 месеца рока. Карађорђе и његова дружина не хтедну се предати. После три месеца, окупи га потера, те му, у селу Радљеву, убије једнога друга, и њега рани у десну руку. Излечивши рањену руку, ма да је до смрти у ту рубу остао малко богаљаст, Ђорђе почне опет четовати. Али га потера окупи опет, и, у селу Борку, ухвати њега и 6 његових другова, и све их одведе Михаљевићу. Суд је оно кратак: све на вешала! Али, док је среће, није штете: Радич Петровић, из Остружнице, који је раније био ступио у добровољце, и већ постао капетан код Михаљевића, заволи Карађорђа, а овај га још поочими, те настане у пуковника, и овај му поклони Ђорђа. А три његова друга обеси одмах, другу тројицу пак пошаље у заточење у Бају, где су два умрла, а један се је избавио, и вратио у Србију.
Ђорђе постане буљубаша над четницима, код капетана Радича, и ишао је, с аустриском војском, на Пожегу, на Чачак, и на Карановац. Кад је био у Студеници, заповеди му се да спроведе мошти Св. Краља до Београда, а одавде у манастир Ковиљ.
По утврђењу мира између Аустрије и Турске, Карађорђе је остао у Србији, склањајући се да се не би често сретао с Турцима. Сад је већ био, у Тополи, начинио кућу и ту је живео.
Године 1796, марта 25, на Благовести, Карађорђе оде у манастир Благовештење, у Руднику, архимандриту Глигорију, исповеди се да је оца убио, молећи се: да га духовник, с народом, у цркви, опрости! Тада је био донео за подушје оцу 200 ока хлеба, 200 ока ракије, 200 ока вина; манастиру је писао вола, а архимандриту дао пет дуката.2
И архимандрит, с народом, рекне, у три пута: „Нека му је просто од нас и од Бога“!
Кад је Мустајпаша, „сиротињска мајка“, савлађивао баше и јаничаре и одупирао се Пазванџији, царском одметнику у Видину, онда је и Ђорђе био један од оних буљубаша који су имали бурунтију да могу водити по 70 момака Срба, те бранити Мустајпашу или царску страну од одметника Пазванџије.
Кад Дахије удаве Мустајпашу, и власт над Србијом приграбе у своје руке, Ђорђе се опет одметне и стане четовати јер, под владом Дахија, није му било другојаче живота.
Четујући, Ђорђе је смишљао и договарао се с поузданијим људма: како би се једном сузбила га турска сила и безакоње.
Кад од једног малог случаја у Тополи, у другој поли јануара 1804, сељаци одреку турском ханџији Ибраиму послушност, и овај побегне у Крагујевац, Ђорђе се нађе ту, и, 20 јануара, у Орашцу, буде извикан од свих устаника за вођа народном устанку.
Од тога дана, до 21 Септембра 1813, живот Карађорђев и живот Србије једно су исто.
Ставши главаром народу, и изразом народне мисли, Карађорђе је муњевитом брзином кренуо из сна српско племе, и џиновском мишицом заљуљао сву голему турску царевину. Гвозденом дисциплином, давао је, скоро десет година, отпор свој сили јаничарској па и султанској: отео је Београд, и друге градове, очистио сву Србију од Турака, уредио војску, поставио судове, отворио школе, и, речју васкрсао права српскога народа на нови живот!…
Године 1813, септембра 21, Карађорђе је оставио Србију, прешао у Земун и, после тога, тумарао од немила до недрага, кајући се што је учинио, и плачући за својом отаџбином, али доцкан.
Године 1817, у лето, не зна се ни зашто ни крошто, Карађорђе остави Бесарабију, где је боравио, дође прерушен у Србију, и јави се смедеревском Кнезу Вујици Вулићевићу, који га склони у Радовањском лугу, на трлу Драгића Војкића, у смедеревској Јасеници. То је баш близу Баничине, онога места где је Ђорђе, некад, своје детињство проводио.
Србији је, тада, требао мир, а грчка етерија тражила је устанак на Турке. У тај мах је бануо Карађорђе… Овај долазак значио је нови рат „до истраге српске или турске“.
Наступио је био тренутак тешкога кушања за сваког родољуба: отаџбини је требало дати мира; грчке етеристе желеле су рата, да турску силу поцепају, те да Грчкој буде лакше, а Карађорђу је припала захвалност!…
Али је неумитна судбина сваком ко земљу своју остави, Ко народ напусти, у часу највеће невоље!…
Мерило се је мало љуљало, па најпосле претеже на једну страну, и глава Карађорђева би одсечена ноћу између 12 и 13 јула 1817 године.
Глава је његова однесена у Београд Кнезу Милошу и везиру Марашли-Али-Паши, ту је одерана, па послана у Цариград, а тело је, најпре, опевао поп Вучко Поповић из Аџбеговца, па је укопано онде где је погинуо.
После неког времена, кости су Карађорђеве извађене оданде, пренесене у Тополу, и сахрањене у цркви тополској.
На Карађорђеву гробу има црвена плоча, с овим записом:
„Овде леже кости Георгија Петровича, подавшаго српскому народу начаток ко избавленију у 1804 лету; бившаго, по том, верховним вождем и господаром до 1813 лета тогоже народа. А у овом, наведен интригама непријатеља српски, уклонисја у Аустрију, и отуда, после једногодишњега ареста, преселисја в Росију, гдје с возможноју почестију од правителства примљен; и неизвесно из какова узрока избеже отуда, и в Србију возвратисја, и овде од турскога правителства усеченијем главе живота лишисја месеца јулија 1817 год“.
Карађорђе је био става врло висока, тела врло снажна, лица округла, масти преплануте, носа подугачка, очију малих, али живих, чела висока. Глас му је био танак, као глас у жене; говорио је обично врло мало, али се је, некад, у повољном друштву, могао развеселити; и тада би играо у колу, и нагонио и друге да се веселе, да играју, и да певају. Кад би ћутао и мислио, обично би грицкао нокте на прстима својим.
„Он никад није ни секао својих ноката, вељаше Јокић: — јер их све изгризе зубима, особито кад нешто много мисли, и када је брижан. Уз другу или трећу реч, говорио је „Коекуде.“ Непознатом човеку, ма и старијем од себе, кад би га хтео позвати, имао је обичај рећи „Момче“!
Сва му је псовка била:
— По души га!…
Али је за то, у дељењу правде, био оштар до страхоте.
Ђорђе је, у тренутку кад се његов рођени отац приклањао више к садашњости него к будућности, рекао свом побратиму да га убије, као злотвора, а причало се је много о његовом страховитом пиштољу. Нека то све остане; али једно ваља овде казати.
У Тополи, баш према доњој северној градској кули, Карађорђе је имао магазу са сољу и другом робом, коју обично купују људи сељаци.
Једном, полазећи на војску, Карађорђе зовне брата свога Маринка и рекне му:
— Коекуде, ево ти магазе, пуне као око! Седи и продаји што се може. Кад се вратим, показаћеш ми рачун, и даћеш ми паре!…
Карађорђе оде да се бије.
Маринко оста да продаје.
Овде ваља казати да је Маринко, ма да је већ имао жену децу, био човек врко распуштена владања. Ђорђе је, до тога доба, више пута морао расправљати тужбе које су на њега дизали сељаци с неваљала владања његова.
После неког времена, врати се Ђорђе кући. Магазу нађе готово празну, а у Маринка ни гроша: Он робу продао, па новце потрошио!
Ђорђе, видећи то, сав позелени.
За несрећу оба брата, баш у онај мах кад је Ђорђе у магази тражио рачун од Маринка, дође жена нека, оданде из села, и потужи се на Маринка, да јој је нападао кћери на образ.
– Зар ти, Ђорђе, рече жена та: — тераш некрштене Турке, а у Тополи си оставио брата Маринка, који је гори од најгорег Турчина?
Ђорђе на то не рече ништа; него се маши руком те узе с гомиле један конопац који, савијен, лежаше на ћепенку за продају; начини од конопца замку, и намаче је на врат несрећном своме брату, који дркћући стајаше ту, чекајући шта ће га снаћи. Ђорђе га приведе капији од куле, која се је скоро била довршила. Уз кулу су још стајале мајсторске скеле, а кули по врх врата штрчала је из зида једна греда. Ђорђе погледа у момка Алексу Дукића. Дукић разуме црну заповест, па се одмах попе уза скеле до оне греде што штрчи из зида, над вратима. Ђорђе му баци оба краја од конопца, да обавије око греде, да затегне, и да завеже.
Несрећни Маринко дркће, тако да се на њему тресе кошуља од страха…
Дукић, надајући се милости, хотимице не ухвати конопца, него оба краја падоше на земљу. Ђорђе се саже, узе их, и на ново баци. Дукић их ни други шут не ухвати, мислећи:
— Дако се поврати!…
— Коекуде, по души те твојој, или хватај, или ћу те сад скинути одатле! Говорећи то, Ђорђе се и нехотице маши за пиштољ!
Трећи пут не беше ни за Дукића двоумице. Он ухвати самртни конопац, затеже га… и завеза око греде!… Несрећни Маринко издиже се од земље за једну пед, и оста да се праћа и да издише…
Ђорђе оде, и затвори се у собу. Два дана нити је што окусио, нити је с ким речи проговорио!…
Карађорђе је био радин да му равна није било: кад није на војсци, он би код куће крчио, орао, копао, косио, као и други сељаци. Надељавајући обруче на буре, искривио је руску златну колајну, коју је носио на прсима. У јелу и пићу био је смеран за причу: погача и папула, уз пост; а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадинске ракије, за њега је била најбоља гозба.
Одело је носио као и други сељаци. На глави шубару (под којом је често био фес); на ногама опанке, или некад чизме; даље: сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас и листове, иза којих се је помаљао страховити пиштољ, за који се не памти да је икад промашио. Поврх свега, велики реснати гуњ.
Карађорђе је, као што је већ казано, био врло висока раста. Милутиновић уверава да се, онда, у свој Србији није могао наћи човек који би био од Карађорђа растом виши, и снагом јачи, мањ ако то није био Зеко, Буљубаша голих синова.
Карађорђе је био пешак на гласу; у боју је најволео да је пешке. Кад је јахао, најрадије је јахао свога дората, кога је волео од свих коња својих.
Мане личне највидније биле су му: преко сваке мере бујна нарав, слабост према женској лепоти; поводљивост за оговарачима, и прилично тврдовање.
Од погрешака — самртна му је: што је оставио Србију 1813!…
Допуна
У Српским Новинама од 1857, броју 10, бележи се 21 јануар 1804, као дан устанка на Турке 1804.
Док је Карађорђе био у Србији не налази се доказа да је пушио дуван, и теже би се слагало оно његово често грицкање ноката на рукама са чибуком у зубима; али пошто је 1813 отишао из Србије, као да је био пропушио. Јер г. Јован Жујовић прича ми 18 декембра да је читао списак Карађорђевих ствари од 1817 године, по смрти његовој, па вели, да тамо има записано: Чибук Ђорђев узео је саветник Н., да га преда вама (Кнезу Милошу).
Владика Јанићије Нешковић, који је дуго био старешина мра Каленића у Левчу, казивао ми је 9 фебруара 1867 у манастиру Жичи ово:
Онај Никола Новаковић који је убио Карађорђа био је родом из Левча. И ја сам, вељаше владика, тога Николу питао: какво му је зло учинио Карађорђе, те га уби!
— Мени Карађорђе, одговорио је Никола: — нити је кога убио, нити ми је друго какво зло учинио; али је мени на њега било криво, што остави сиротињу, те онако грдно пострада. За то сам га убио!
То су ми исто, продужава владика: — и кућани Николини потврђивали. Овај Никола није погинуо у Гружи, него је био пошао сестри у госте, па му се на реци Расини коњ спотакао и Никола спао с коња и погинуо онде на месту.
Карађорђеву главу, кад је донесена у Београд, у конак испод велике цркве (где је сад митрополија) Кнезу Милошу, Кнегиња Љубица је примила, ожалила, и опрала је вином, па ју је неки ћурчија одерао у мутваку који и сад стоји, и по том је Наум Ичко на сребрном тањиру однео у град везиру Марашли Али Паши.
За лубању пак те главе двојако се говори: једни веле да је и она, с кожом, послана у Цариград, где су је неки побожни Грци украли и спалили; а други кажу, да је уз тело Светозара, умрлога сина Кнеза Александра, укопана у Тополи (Figaro 27 маја 1894 бр. 147).
Српски Краљ Александар Први Обреновић Пети, унук Господара Јеврема, брата Милошева, 26 августа 1893, отишао је с Киселе воде у Тополу, и онде, после богомоље у цркви, положио Карађорђу на гроб венац с овим речима:
„Полажем овај венац у славу и спомен оном човеку, које је први почео устанак за ослобођење Србије, великом Карађорђу. Слава му!“ (Српске Новине, бр. 191 од 1898).