Анђелић Герман Патријарак Српски, родио се у Сремским Карловцима 29 августа 1822 од оца Павла и матере Ане. Отац му је био свештеник у Карловачкој саборној цркви, где је, као парох, и преминуо. Парох Павле имао је троје деце: Глишу, потоњега Германа, Стевана, и једну кћер по имену Кату, која је била удата у Шид за свештеника Ст. Новаковића.
Син Глиша, свршивши гимназију и богословију, у месту свога рођења, учио је Философију и правне науке у Пешти и у Шарошпатаку. Године 1845 положио је адвокатски испит, и стао у праксу код свога ујака Павла Шероглића, знатнога адвоката војне крајине, у Петроварадину. Овај посао остави 1848, и 20 маја прими у мру Гргетегу калуђерски чин. Одмах иза тога, као ђакона пошаље га Патријарак Јосио Рајачић у Тријест, за учитеља у онамошњу српску школу, где је две године провео. После се врати у Карловце, и године 1853 постао је архиђакон и бележник архидијецезалне консисторије. Четири године био је професор богословије, и с особитом вољом предавао је Богословље Пастирско. Године 1858 постао је синђел; 1861 протосинђел; а 1864 архимандрит, и добио је манастир Гргетег у управу, пошто је пре тога, неко време, управљао Светосавским манастиром Ковеждином.
После смрти владике Платона Атанацковића, постави га Патријарк Самуило Маширевић за мандатора Бачке јепископије у Новом Саду, а године 1874 посвећен је за јепископа Бачког.
Још као архимандрит, добио је орден Гвоздене круне трећег реда, а као Патријарак носио је Гвоздену круну првог реда, и српског Св. Саву првога реда.
Кад је патријарак Прокопије Ивачковић дошао у мир, Анђелић је постао администратор Митрополије, а јануара 10, године 1882, инсталиран је као Српски Патријарак у Карловцима.
Године 1888 славио је четрдесету годину својега живота у калуђерству.
Као професор и наставник, био је увек вредан и марљив; пазио је своје ученике а предмет је обрађивао са доста н воље и снаге.
Као свештеник, особито у раније време, одликовао се јаким заузимањем за све што је црквено, и чим се увећава црквено благочиније и красота православља.
Као правник, био је веома уважен за своје бистре погледе и зрело суђење у предметима правним; а као бележник и референат јепархијске консисторије није још стекао себи равна!
Цркву је волео, школу и просвету надгледао, и народ је свој, са свима његовим особинама, подпуно познавао; ђаке и сиротињу у опште штедро је помагао: за њега се слободно може рећи да се је свога живота веома трудио да чини дела милости телесне.
Књиге никакве није написао, а писао је много, и вешт читалац може опазити у листу Беседи у Новом Саду многа поучан чланак, који је писао бачки владика Герман.
У дружењу с људма био је пријатан и приступачан. Нарави је био врло нагле, што му је много удило; околину око себе имао је врло разнобојну, те пошто је био гибак, околина је на њега кад кад штетно утицала. С тога је Патријарак Герман делима својима, кад и кад, неким људима чудан изгледао.
Један његов пријатељ још из младости рекао је о њему:
— Право кажу људи, да прилике човека мењају: у Владици Герману ја никад нисам могао видети онога Гргетешког Германа; као што данас у Патријарку Анђелићу нема ни трага од онога што је био док је Архиђакон био! Бадава, људи се веома мењају, и време многога предругојачи!…
Ја бих пак рекао овако: Герман је школовањем и радом до калуђерства био правник, легист, дакле консервативац, а његови сувременици, нарочито световњаци, били су за реформе, које су и православну цркву и манастире с њиховим имањима, могао поставити на са свим друге темеље. Герман се од такога рада бојао и за православну веру и за српску народност. За то му се и одупирао свом снагом своје крепке воље; а како је, као човек јектичав, често у своје отпоре уносио и ону жучност коју болест човеку даје; то је излазило врло често да се је јављао тиран онде где је био само мученик!!
За млађих година сви су га пазили: први људи били су ради да су с њим другови и пријатељи. У последње време пак готово сви били су га оставили. Међу тим се он осећао са свим миран у својој души…
Умрьо је 26 новембра 1888, и сахрањен је у Карловачкој саборној цркви на средини, ниже амвона, у гробници, која је за њега сазидана.
На погребу његову говорио је владика Теофан Живковић, његов од детинства друг. Говорио је тако да таке беседе није чула Карловачка црква ни дотле ни после тога!
Герман је за живота учинио ова већа добра:
- Дао је 30.000 форината да се оснује фонд за пенсије професора карловачке гимназије;
- 20.000 оставио је пенсионом фонду свештеника карловачке архидијецезе.
Даље његово доброчинство довршио је брат му Стеван, о ком сад иде реч.