Југовић Иван родио се, од прилике, 1773 године, у Сомбору, у Бачкој, где је отац његов, Гаврило, био свештеник. Његово је право име и презиме Јован Савић, па се је, дошавши у Србију, назвао Иван Југовић1.
Свршивши маџарска права, Југовић је желео покалуђерити се; зато је отишао у Карловце, где је постао професор у Другој латинској школи 1801 године.
Године 1804 падне у немилост код митрополита Стратимировића, те остави и професорство и Карловце, па оде у Вршац за секретара владици Шакабенди.
Из Вршца је, пред крај године 1805, прешао у Србију, и у Смедереву је, у Совету, постао писар.
Кад је, године 1807, умрьо Божа Грујовић, Југовић остане у Совету секретар. Те године је био послан у Петроград, ради народних послова; али није отишао даље од Букурешта, него се је вратио у отачаство, опет у Совет, где је био он секретар први, а Јеремија Гагић други.
Југовић је, као што прича Милутиновић, говорио српским старешинама:
— Баците ме у кулу Небојшу, окујте ме што можете тврђе, па ме онда питајте, и радите како вам кажем, и ако у чем ударите на зло, одмах ме уморите најстрашнијом смрћу.2
Лицем на Божић, те године, буде истеран из службе, као човек који није био угодан Русима.
Оставши без службе, Југовић се договори с Младеном Миловановићем, који га је и иначе бранио и заклањао, те отвори у Београду ону Велику Школу.
Југовић је, по препоруци Младеновој, добио плате 1150 гроша на годину, што је онда чинило 166 дуката и 6 гроша. У одређени дан за отварање школе, дође Младен са свим саветницима, с митрополитом и с Доситијем и, пошто митрополит, у највећој соби где ће бити школа, освети водицу, Доситије, седећи, прочита беседу о „достојном почитанију к наукама.“
Други дан одмах почела су се предавања.
Први ђаци, у овој школи, били су: Карађорђев син Алекса; Младенов сестрић Јовица; Миленкови синови: Милан и Иван, пасторак му Николче; Милосав Ресавац; Стеван Новаковић, из Смедерева; Милоје Божић, из Чумића; Максим Ранковић и Радован Дољанац, из Остружнице; и Вук Караџић, из Тршића.
У почетку, Југовић је предавао само Историју и Рачун. Историју је из свога рукописа казивао ђацима, те су је они писали, па после им је тумачио што су написали. Уз историју често је казивао и понешто из географије, што је било потребно; за то је био набавио неколике мапе, које су висиле о зиду. Рачун пак предавао је на изуст; и у томе је био за чудо вешт, особито у разломцима — што оно веле могао је своје знање и у дрвену главу улити!
У почетку године 1809, Карађорђе пошље Југовића с Павлом Поповићем, саветником, и својим секретаром Јанићијем Ђурићем, у Букурешт, у руски главни стан. За то у школу, на Југовићево место, дође Миљко Радоњић.
Тада се је та школа преместила у другу кућу, јер је у њој било и више ђака, и више учитеља.
Тада су се у њој предавале ове науке:
- Историја свега света;
- Географија целога света, са статистиком;
- Права римска;
- Физика;
- Стилистика (како се пишу писма);
- Рачун;
- Немачки језик, и
- Нравоучителна преподаванија.
Те су науке биле раздељене на три године.
Кад се Југовић врати из Букурешта, Карађорђе га постави за председника београдском суду.
Године 1810, у почетку, Карађорђе је слао Југовића у Беч, откуда се брзо вратио, а кад умре Доситије, 28 марта 1811, он га постави за Попечитеља Просвете.
Године 1812, августа 22, Карађорђе га је опет слао ка г. Италискому, руском посланику, у Цариграду.
На крају године 1812, опет баш на Божић, дође од Карађорђа писмо Совету: да се Југовић, Радоњић, и Мијаило Грујовић, брат Божин, као људи „који се држе аустријанаца,“ изгоне из службе.
Милутиновић вели да је Југовић, том приликом, рекао:
„Кад Господар земље и народа
Тако вели, слушат“ смо га дужни,
Не питајућ’ кам кривице мнаме,
Кад се види тек омразе да су;
Беспослене ко би нас трпео,
И доселе?…..
Већ хајдемо, брате Миљко, дома,
Сузам’ питај с’ као и ја својим!
За услуге и горе се плаћа.“
После тога, сва тројица су живели у Београду.
Али се почне поговарати да ће њих послати некуд унутра у земљу. За то се Југовић поплаши, и ноћу пребегне преко Саве.
Карађорђе је, 28 фебруара 1813, писао у Земун Југовићу, питао га: зашто је кришом, ноћу, бежао из Београда? А може бити да је то питање било тек форме ради, пошто је он и сам знао, од чега бежи Југовић.
Из Земуна је Југовић отишао најпре у Стару Паланку, к своме брату, Попу Мојсију; оданде у Темишвар, а из Темишвара у Беч. Из Беча се је вратио у Бечкерек, где је наскоро и умрьо те 1813 године.
Југовић је био човек врло леп: у струку висок, а није био ни врло танак, ни дебео; масти је био смеђе, а лепих повеликих бркова. Осем српскога језика, знао је немачки, маџарски, латинска, талијански, и француски.
Вук уверава да је био један од најученијих и најпаметнијих Срба онога времена. Колико је био учен и паметан, толико је, вели, био поносит и бесан: слабо је ко могао с њим лепо говорити, осем оних људи којих се је бојао, или од којих је што тражио; а с ученицима својим био је за чудо љубазан и благ.
Југовић је умрьо од сухе болести. У јелу је био умерен, али је у пићу прелазио меру.3
Југовић је написао, и после себе у рукопису оставио: „Примјечанија најважнијих догађаја у Србији.“
Овај рукопис је штампао је у својој „Историји најважнијих догађаја у Србији од 1459 до 1813,“ Павле Јовановић, у Новоме Саду, 1847.