Јокић Петар родио се у Тополи, од прилике, године 1779.
Устанак српски од године 1804 затекао је Јокића као човека свршена, већ ожењена. Још пре устанка, био је Карађорђу близак, а од устанка није се, готово, ни одвајао од њега.
Најпре је био његов момак, а после буљубаша његове гарде, његове најодабраније војске.
Једном је Јокић изјавио незадовољство, што остаје све једнако буљубаша, докле други, мање вредни и мање заслужни, постају војводе. На то му је Карађорђе рекао:
— Коекуде, шта ти је криво? Они се зову „Господари Војводе“, а ти си „Господар Буљубаша“; колика је плата њима, толика нека је и теби, само остан уза ме“!
И Јокић се је задовољио.
Петар Буљубаша је био у многим бојевима. Причаше, на неколике недеље пред што ће умрети, да је био у 65 прилика, где су пушке пуцале, и где је и сам могао погинути. У гроб је однео неколико рана.
Поред одлична дара за послове војничке, Јокић се је одликовао и великом разборитошћу у суђењу, и човечношћу у поступању.
Године 1813, већ пред пропаст, Јокић је био на Дрини; и од Шапца био је пошао к Београду. У путу чује да је Карађорђе прешао преко Саве, и да су Београд већ заузели Турци. Петар, онда, пређе у Срем и, у Фенеку, нађе Карађорђа:
— Шта рађаше, тако вам Бога, кад му одосте, упита један младић Јокића!
— Шта ће да ради? крпи као Фата питу, одговори Јокић: — плаче и вајка се што је урадио, али што је било-било!
Јокић преведе своју породицу преко Саве, па се, најпосле, уклони и сам испред Турака, али се није хтео ни на дан хода удаљити од Србије; него се настанио у Земуну, и трговао је, после, живом стоком.
После устанка од 1815, вратио се је у Србију, и Кнез Милош га је поставио за судију окружном суду ваљевском.
Кад је, због старости и слабости, стављен у пензију, отишао је у Тополу, и онде је живео до смрти.
По одлуци Српског Ученог Друштва, писац ових врста саслушавао је Јокића у зиму 1851 и 1852, о раду Срба од 1804 до 1813.
Биће 30—35 табака бележака, што је Јокић, тако рећи у перо диктовао, али је он, поред тога, причао и небројене појединости, епизоде, и карактеристике из онога чуднога доба.
Свршивши своје причање, Јовић је преминуо 24 априла 1852, у 41/2 часа после по дне, и укопан је више олтара тополске цркве.
Јокићева, врло добро погођена, слика налази се у Народном Музеју, у Београду.