Јовановић Стеван родио се у селу Текеришу, у Јадру, око године 1759.
Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад закалуђерио, и млад је постао архимандрит, још за рата турскога и немачкога.
Немачком рату 1787—1788 Стеван се јако обрадовао, и био је један од оних који су највише народ подстицали да устане на оружје, те да и сам помогне истерати Турке из Србије.
И ратовање је, помоћу српске крви, било срећно; подрински округ сав, осем Сокола, и цела Србија до Крушевца и Ниша, бише очишћени од Турака. Али Аустрија, због непријатељског држања Пруске, би приморана закључити мир, и сву Србију вратити Турцима.
Тада је Архимандрит Стеван текар показао колико је волео да се Србија ослободи од Турака, и колико је труда кадар био поднети у то име. Он је скупљао људе, набављао потписе, писао молбенице, састављао депутације, ишао сам лично то војсковођама, то владикама, то цару у Беч, то српском сабору, у Темишвар, да би, ма где, нашао помоћи народној ствари.1
Кад све то мољакање и заузимање није ништа помогло, кад се, што оно вели Вук2, досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати: онда он побегне из Срема натраг у Србију, преда се Турцима, и дође опет у Троношу, као у своју кућу.
Кад је у Србији, године 1799, настала велика глад, Архимандрит Стеван оде у Зворник Капетан-Паши, и замоли га да позајми народу некакву проју која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у градским кулама. Паша се стане устезати, изговарајући се да он то не може учинити. Онда му Стеван рекне:
— Честити пашо! није право да народ мре од глади, код те проје, а та је проја и онако покварена, стојећи од толико година; него дај да је разделимо народу, нека се израни сад у овој невољи, па кад да Бог, те роди година, народ ће вратити, и напунити куле новом пројом;, ако ли ти не да те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихових магацина“.
На те речи, паша допусти да се проја разда народу, и он пође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас. Ну кад изађе на поље, паша с осталим Турцима који су онде били, стане тумачити оне његове речи, што је казао да ће искати од Немаца жита, и да ће му они дати, и закључе: да се он и сад с Немцима договара, и да ће, најпосле, опет довести Немце у ону земљу, и отети је од Турака. За то пошље свога човека да Стевана зовне на траг, као да се још нешто договоре, а своме лекару, неком Грку Јанку, заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му приправи отров, и даду му га те попије, и оданде отиде у хришћанску варош, на свој стан, па ту умре други дан. Тело му, по том, Срби донесу у Троношу, и онде га саране поред цркве, с десне стране.
Архимандрит Стеван био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих; и није му било пуно четрест година кад је умрьо. Био је човек поштен и паметан, а знао је лепо читати и писати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Свакад је, о великим празницима, поучавао народ у цркви, и то врло лепо, према народу: да не краду један од другога, и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваку беспослицу, да их Турци затварају и глобљавају, него међу собом нека се братски слажу и намирују; богати сиромахе да надгледају (као што је и он сам чинио). Он је, истина, као калуђер, од богатих узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, на прилику, жита; о Божићу — печенице; уз Белу Недељу — сира; о Васкрсу — опет кака мрса: голоме кошуљу или какву хаљинку, а сиромаху (који нема чим да плати арача и пореза) новаца.
Где се год у српском народу зна за оваке духовнике и свештенике, ту се никад није чула ни тужба на свештеничку оскудицу, нити јадиковање да је богомоља о празницима празна.
Нека ја ово на размишљавање свим пријатељима вере у српском народу!