Јовановић Мијалко родио се у селу Ратају, у крушевачкој жупи.
Занат кујунџиски научио је у Нишу, па је, доцније, као мајстор, радио у Крушевцу, а после у Јагодини.
Карађорђе, имајући потребу да му се сврше неки кујунџиски послови, био је најмио неке мајсторе из Старе Србије, па Мијалка Јовановића, из Јагодине, постави за настојника над тим радницима.
У Тополи, на том послу, остао је Мијалко читаву годину дана.
После тога, Карађорђе га је поставио буљубашом у Јагодини.
За ратовања, Мијалко се је махом налазио на Делиграду, и на Топољаку.
Године 1813 остао је у Топољаку дуго, и по што је Карађорђе био отишао из Србије.
Оставивши шанац топољачки, Мијалко се провере до Саве, код Великог Дубоког, те се онде превезе у Срем.
Кад тамо, а Немци траже оружје; Мијалково оружје пак све је било извезено срмом и сребром. Мијалко се, у час, досети, па скине све карике и све друге украсе и задржи себи, а оружје им да.
Породицу своју нашао је чак у Белој Цркви.
Године 1815, чим се је дигао Кнез Милош, Мијалко је прешао, и Кнез Милош га је поставио за кнеза у Јагодини. Као такога, више пута га је слао у Ниш, и у друга места, к турским пашама, јер је Мијалко добро знао турски језик.
После га је послао у ону народну канцеларију у Београду, која је уређена, здоговорио с Марашлијом, 1815.
Ту је Мијалко остао дуго.
Кнез Милош му је писао врло често да сврши сад овај, а сад онај посао. У писмима својим, Кнез га назива: Мијалко Кујунџић.
Године 1835, Мијалко је био „исправник“ у Јагодини.
Године 1838, кад је већ био стар и слаб, Кнез Милош му одреди 160 талира пензије на годину, а сина његовога, Стевчу Михаиловића, постави за капетана у Јагодини.
Мијалко Јовановић умрьо је у Јагодини 8 новембра 1849, и сахрањен је у јагодинском гробљу, у својој гробници.