Јовановић Јевђеније, владика, родио се у селу Голубинцима, у Срему, 1802.
Крштено име било му је Јевтимије, а Јевђеније се назвао кад се је покалуђерио.
Основну школу свршио је у месту свога рођења; немачку школу учио је у Старом Сланкамену, а гимназију и богословију у Карловцима.
По свршетку школа, постао је професор латинске школе у Бечкереку.
Иза тога је, у Шарош-Патоку, свршио философију и права.
Године 1828 положио је, у Пешти, адвокатски испит, и добио диплому.
Закалуђерио се је, 1829 у манастиру Раковцу, и постао професор у Карловачкој богословији.
Седам година је служио као професор богословије, и кроз то време постао је (1834) архимандрит.
Као раковачки архимандрит, Јовановић је, 1837, после смрти Мушицкога, послан за управника удове јепархије горњокарловачке.
Године 1839, септембра 10, посвећен је за владику горњокарловачког у Карловцима, а уведен је у владичанску дужност, у цркви горњокарловачкој, 11 фебруара 1840.
Јовановић је преминуо 2 септембра 1854, џ сахрањен је у гробљу српске општине, у Горњем Карловцу, 8 септембра 1854.
Књижевности српској од Јовановића је остало:
- Ортографија србска, по мњенију Евгенија Јовановића, архимандрита Раковачког, у Будиму, 1836;
- Слово, говорено, на опелу, митрополиту Стратимировићу, у Будиму, 1837:
- Опроверженије одговора г. Захаријадеса, у књижици, „Хранилиште или Амајлија,“ у Новом Саду, 1839;
- О судјех церковних, Сочиненије Евгенија Јовановића, архимандрита, 1844, у Карлштату;
- О преводу Новога Завјета г. Вука Стев. Караџића, 1850;
- Граматика церковно-славјанскаго језика. Сочиненије Евагенија Јовановића, во Вијење, 1851;
Има његових више чланака о српском језику; ти су већином штампани у Српском Народном листу, и у београдским Српским Новинама.
Јовановић је, као владика, седио у Плашком до 1848, а те године се је преселио са свих у Карловац. Држећи богословску школу за спрему свештеника, сам је предавао ђацима. Било је и у школи и у цркви веома оштар старешина. У цреву је долазио редовно. Свештеници, приступајући ко њему, морали су сви метанисати, не гледајући на старост. Чврсто је пазио на поповску униформу; није пуштао ништа преко прописа.
Исто је тако ревњив био у чувању вере. С тога се је онако много борио с државним властима, и тужио се тако често ратном министарству у Бечу.
О Мушицком, свом претходнику, Јовановић је говорио као о „живом свецу,“ као о „другом Св. Сави“.
Јовановић, као владика, има огромне заслуге за православну цркву.
Имао је и мана; а од њих — највећа му је била — што је продавао парохије!
Године 1841 писао је митрополиту Стевану Станковићу, поред другог, ово:
„Ако мислимо цркву нашу бранити, дужни смо бити готови жртвовати се, или приклонити главу, и положити оружје. Архијепископ је народ наш (ако и не сав) овамо превео, и получили смо привилегије. Кад се те привилегије не пазе, шта, дакле, веже народ наш повратити се откуда су и дошли? Сваки дан искушавамо утесненија, сад Judicium delegatum, сад запрештење звоњења, а Бог сам зна, шта још не ће скоро доћи. — Сабор народни треба да реши о нашем здје битију или не битију, под овом формом и именом овим. За то треба да га иштемо сви, као што сам и писао вашој аксцеленцији“.
За продавање парохија правдао се је Патријарху Рајачићу 1853 овако:
„Ја дам парохију оном кога нађох да је достојан, а он мени даје, како му образ подносит, и како може. За то ја имам пароха који су ми дали 40, 50, и 60 форината, без мога искања; а има их који су ми давали и по 400 форината да буду чланови конзисторије, па још нису! Јепископ мора дати 100 дуката архијепископу, мора дати преко хиљаде форината за своје дипломе, а то чини више од четвртине годишњих му прихода, и то није грехота! А парохије износе 400—800 форината и више, дакле ако се даде јепископу 100 или 200 форината онда је неправо?“ —
Најчудноватије је да је он, 1850, писао Патријарху Рајачићу службено, и позивао га, да устане против штампања Доситијевих књига!
Рајачић, по том писму, није хтео радити ништа.
При свем том, Јовановић је био један између најбољих и најпатриотичнијих српских владика на оној страни. Без престанка је подстицао митрополите (Станковића и Рајачића) на рад, представљао и предлагао да се српске ствари онамо уреде; али није налазио одзива!