Јанковић Манојло родио се у Новом Саду, 1758.
Свршивши, у својој постојбини, школе основне и више, оде, 1786, у Германију где је, у Хали, слушао медицину. У Липисци се је познао с Доситијем, и држи се да му је овај улио у срце жељу да, у Новом Саду, уреди штампарију за српске књиге.
О школском одмору, Јанковић је путовао по Италији и по Француској, пошто је, најпре, научио језике талијански и француски.
У то је време знаменити Србин, ђенерал руски Симеун Зорић, у месту у Шклову, код Могилева, у Белој Русији, о свом трошку, држао школу у којој се је учило неколико стотина руских племића. Зорић, чувши за Јанковића и за његове напретке у наукама, звао га је, неколико пута, да дође у Русију, где би добио красно место.
Јанковић није могао одвојити се за свагда од својега завичаја, него се, по свршетку наука, врати у Нови Сад, и ту настане да добије допуст да може уредити штампарију и књижарску радњу. У том послу наиђе на препреке које није могао отклонити, и тако га, у најлепше доба од живота, покоси црна смрт, године 1792, у Новом Саду.
Књижевности српској од Јанковића остали су ови списи:
- Трговци, шаљива игра од Голдонија; превод с талијанског;
- Физическое сочиненије о исушенији и раздељенији воде у ваздух. Липиска, 1787;
- Животоописаније ђенерала Лаудона, у Бечу, 1788;
- Благодарни син, превод с немачког, у Липисци, 1789;
- Зао отац и неваљао син, у Бечу, 1789;
У рукопису оставио је, иза себе, изворни спис:
- Морална философија, и
- Начело мудрости.
У овом последњем спису црта различне појаве из физике и логике.
Својим радовима у природним наукама, Јанковић је био заслужио да га је Природњачко Друштво, у Хали, изабрало (5 марта 1788) године за свога редовнога члана!