Јакшић Јаков

Јакшић Јаков родио се у селу Угриновцима, у Срему, 22 октобра 1774 године.

Његово је право презиме Поповић, а како се је прозвао Јакшић, казаће се мало доцније.

Одавши се на трговину, оде у Пешту где је 1804 постао самосталан трговац.

Прешавши у Србију месеца декембра 1806, Јаков је постао ађутанат капетану Мајаилу Ђурковићу, који је српске војнике учио „егзерциру.“

Пошто је Београд већ освојен од Турака, Ђурковић, и његов ађутанат Поповић, настанили су се у Београду.

За то време, Јаков Поповић, о свом трошку, оправи неке старе зидине, које су Београђани звали „Двори Јакшићеви“ и после је у њима седео.

За то су га другови, најпре од шале, почели звати Јакшићем, а доцније му то презиме постане чувеније од правога презимена Поповић¹.

Јакшић се је борио на Малајници, на Делиграду, на Варварину, и на Тичару, где је и ране допао.

Године 1813 Јаков Јакшић је, с другима, пребегао у Срем, па је, после, отишао у Нови Сад, и онамо је живео.

Године 1815, месеца маја, Јакшић се вратио у Србију, и одмах је отишао на Ваљево, па од Ваљева на Рожањ, а с Рожња је сишао у Поцерину и у Мачву командујући увек српском коњицом. Тада су та неки звали „Јакшић Панцирлија,“ јер је носио на себи панцир.

У очи дана, у који ће бити славна битка на Дубљу, у једном делимичном нападу на дубљански шанац, српски се коњаници тако поплаше да побегну и не видевши непријатеља! Јакшић, идући сам да се увери одашта су се ти људи преплашили, певао је из свега грла свога ову песму:

„Ој Марушка, мила друшка!
Голубушка ти моја“.

Певајући ову руску песму, онако у мраку, Јакшић је желео Турке уплашити, а Србе боље охрабрити².

Од године 1816 до 1824 Јакшић је био секретар српском Митрополиту Агатангелу.

А од 1824 до 1836, био хазнадар Кнезу Милошу.

У овој служби Јакшић се је увек одликовао не само беспрекорном чистотом својих руку, него и беспримерном љубављу и марљивошћу за народно благо, коме је био збирач и чувар.

Кад је дошао за хазнадара, у каси је затекао 250.000 динара а кад је ту дужност оставио, после 13 година, у каси је остало готовине 5.150.000 динара.

Из времена те Јакшићеве службе, има врло много прича које су значајне колико за њега лично, толико и за Кнеза Милоша, а и за све ондашње личности и за расположења умова…

Од 1836 до 1842 био је Управник Државне Штампарије, а те године је стављен у стање жира, па је после живео у Београду, код своје куће, на Сави.

Јакшић је преминуо 17 јануара 1848, и укопан је више олтара Маркове Цркве, у Палилули.

---

1. Једном се је Кнез Милош наљутио на оне који су своја стара, права презимена променили, па је издао наредбу „да се сваки пише како је ком презиме. У тој наредби, тачци 2, за Јакшића вели ово:
   „Јаков Јакшић, није Јакшић у Немачкој био, и Поповић као Попов, или Јовановић као Јованов син, и тако требало би да се зове; или Поповић или Јовановић; или како се звао у месту свога рођења Угриновци“. — (Додатак к првој нумери Српских Новина за 1836.) ↩︎
2. Милутиновића Историја, 233 и даље. ↩︎