Јаковљевић Самуило, архимандрит, родио се у Подгору у нахији новопазарској1, 1760.
Читати, писати, појати, и црквено правило, научио је у Манастиру Студеници.
Године 1785, призренски Владика Јанићије, произвео је Самуила за ђакона и за јеромонаха, у Манастиру Студеници; а године 1817 београдски митрополит, Агатангел, поставио га је за игумана и архимандрита.
Године 1794 Самуило је убио гласовитога зликовца и силеџију Кадрију Ступљанина, а за времена Карађорђева борио се је за слободу отаџбине напоредо с првим војводама.
Године 1813, био је прешао у Срем, и боравио је у Фенеку и у Јаску, али се је, 1815, вратио у Србију, и дошао у Манастир Каленић.
Године 1820, о Митрову дне, Кнез Милош је послао у Цариград депутацију, коју су састављала ова лица:
Архимандрит Самуило Јаковљевић, Димитрије Ђорђевић, Вујица Вулићевић, Илија Марковић, Милоје Вукашиновић, Аврам Петронијевић, Риста Дукић, и Сава Љотић.
По упуту кнежеву, ова је депутација тражила:
- Да се границе Србији рашире према уговору Букурешком од 1812;
- Данак, који ће Србија плаћати Султану на годину, да се одреди, и да се плаћа одсеком;
- Кнез Милош да се прогласи за наследна владаоца Србији;
- Срби да могу зидати цркве, школе, манастире, и т. д.);
- Турци да се иселе из свих места у Србији, осем тврђава.
Београдски везир, Марашли-Паша, чувши имена ових депутата, рекне:
— Кад Кнез Милош мисли тако крупне разговоре да води с девлетом, требало би да у ту депутацију одреди барем једнога својега рођака, а не саме сељаке.
Кнезу Милошу се одмах јави што је Марашлија рекао, а он, 13 октобра 1830, поручи да се Везиру одговори ово:
— У депутацији су моја два сродника, а не један; први је Димитрије Ђорђевић, мој побратим, кога не делим од рођене браће; а други је архимандрит Самуило, јер ја и Самуило смо од два брата деца2.
У почетку 1821, букне грчки устанак на Турке, а Порта оне српске депутате затвори код султанскога Бостанџи-Баше. Казивало се је да је то учињено из смотрености, да се српски посланици склоне од разјарене мусломанске светине; али је могло бити и за то, да они буду таоци мирном држању Кнеза Милоша и Србије.
у том затвору, Архимандрит Самуило умре 14 августа 1824 године.
Настајавањем васељенског патријарха, тело Самуилово сахрањено је у Хасћоју, код Цркве Св. Петке, босфорске обале.
У хартијама Кнеза Васе Поповића, нашла се је записка која је, као „по свршетку писма“, написана по заповести Кнеза Милоша, и у којој стоји ово:
„Наредите да се у свим главнијим црквама пожешке нахије чини спомен на четрдесет литургија за Архимандрита Самуила, као човека за отечество заслужна“!
А на гробној плочи, у Цариграду, Кнез Милош је наредио те је изрезан овај запис:
„Пречесњејшему Самуилу монастира Каленића православному архимандриту, серпскому аримерному отечествољупцу, от књазја и народа српскаго в Константинопољ, в депутацију, ради исходатајствованија прав серпских у Блистателнија Порти Отоманскија посланому, опасних ради времен с прочеју депутацијеју в затворје при чаталскому3 Бостанџи-Баши бившему, и в оном августа 14, лета 1824, преставившему се, војеми христијанскими и свјашченическими добродјетељи украшену бившему, и здје при церкви Хасћојској, храма преподобнија Параскеви погребеному, в уваженије заслуг јего о својем родје и отечествје, владјетелни и наследни књаз српски Милош Обреновић сеј камени на гробје јего воздвиже памјатник“4.
Архимандрит Самуило био је седе, густе, подуге браде, седих бркова; светла лица, црних обрва, права носа, а јуначкога погледа!
- Ово пише владика ужички Јанићије. У Каленићу, Самуило се рачуна као архимандрит Студенички, јер он иде уз мошти Св. Краља, које су, тек за време, почивале у Каленићу. ↩︎
- Кнежево писмо од 23 октобра 1820, Бр. 1414. — Да ли Самуило није био син Јакова брата Миланова а сина Обренова? ↩︎
- Чатал-Оглу звао се Бостанџи-Баша. ↩︎
- Овај запис добио сам, захваљујући љубазној услузи Г. Агона Бозовића, секретара наше Легације у Цариграду. Он ми јавља и да је ова плоча већ равна са земљом, и да се већ тешко запис чита, јер га време круни. ↩︎