Исаиловић Димитрије родио се у Славонији, у Даљу, добру српске патријаршије, 26 октобра 1783 године, лицем на Митров дан, са чега му је и наденуто име Димитрије.
Отац Димитријев, Јован, био је живописац, и уз то управник патријаршиских добара у Даљу.
Основне школе изучио је Димитрије у Даљу и у Бечкереку, гимназију у Карловцима, а философију на универзитету у Пешти.
По свршетку школа, постао је, 1808, професор у карловачкој гимназији, где је служио до године 1813.
Из Карловаца је узет за професора учитељске школе у Сент-Андреји, откуда се, године 1816, заједно с том школом, преместио у Сомбор. У тој служби остао је до године 1830. Тада пак прешао је у Србију, и ушао у државну службу.
Најпре је постављен за професора тако зване Велике Школе, у коју су уведени ђаци који су били свршили основну школу. Исаиловић је овим ђацима предавао предмете који се обично предају у гимназији, и тако је он, самим радом својим, уређивао прву гимназију, и с њом је из Београда прешао у Крагујевац, где се она доцније разрасла у „Лицеум Књажевства Србије.“
Године 1833 уређена је у Србији прва штампарија о државном трошку. Исаиловић се је тој новини толико обрадовао да јој је написао пуну одушевљења Оду.
Сад је, уза своју дужност у школи, радио и у новој штампарији, и као уредник службених новина, и као цензор књига, а некад чак и као коректор, јер и за то није било вешта човека.
Године 1838, постао је деловођа ондашњег Попечитељства Просвештенија, а године 1839, начелник истога попечитељства.
Године 1840 постао је Главни Секретар Државном Савету; али кад се, наскоро за тим, уреди Врховно надзорништво над школама, Исаиловић је, 1841, постао Врховни инспектор свих школа у Србији.
Кад се, године 1842, укине то инспекторско звање, Исаиловићу су поверавани на израду разни књижевни послови, нарочито речници: француски, латински, и немачки.
Године 1848 постављен је опет за начелника попечитељству просвештенија, у ком је звању остао до своје смрти, која га, снађе 29 маја 1853.
У последње време, био је тако спао с ногу да није ни долазио у канцеларију, него је седео дома и бавио се неким књижевних пословима, све ми чини да је тада преводио Рајићеву историју, која му је остала у рукопису.
Књижевни радови Исаиловићеви ови су:
- Нека историјска питања, у Будиму, 1814;
- Историја трговине, у Будиму, 1316;
- Сави Добрићу, на дан 10 маја, у Бечу;
- Српске Новине, у Београду, 1832;
- Споменик свеопште радости, за нових 6 округа у Србији, у Београду, 1833;
- Српске Новине, 1834;
- Српске Новине, 1835;
- Немачки Буквар, 1838;
- Француско-српски речник, у Београду, 1846;
- Немачко-Српски Речник, у Београду, 1847;
- Латинско-Српски Речник, у Београду, 1850;
- Латинска Граматика, у Београду, 1851.
Исаиловић је био у своје време редак човек по богатству знања која је имао. Знао је језике: немачки, латински, и француски готово савршено.
Он је и непосредним радом у школи, и уређивањем, и књижевним путем, и личним саветима и помагањем био човек драгоцен за све просветне послове у српском народу. Још године 1838, у службеним представкама, Савету, ватрено је убеђивао: да треба завести Учитељску Школу у Србији.
Био је члан Српског Ученог Друштва и Председник школске комисије.
Исаиловић је био растом висок, ликом црномањаст, погледом благ, беседом јасан, тих, опхођењем чедан, услужан; памћење му је било необично, рукописе читак, марљив, а слог измерен, разговетан, одређен…
Слика његова има у Београдском Народном Музеју.