Илић Мијаило, мајор, родио се у Јагодини, 14 новембра, 1845, од оца Николе и матере Јелице.
Отац Мијаилов, погинуо је у Београду, 3 јуна 1862, на Варош-Капији.
Мијаило је основну школу учио у Јагодини, а пет разреда гимназиских, и војну академију, свршио је у Београду.
По свршетку академије, постао је ђенералштабни потпоручник 17 новембра 1866; поручник — 1 јануара 1870; капетан 2 класе — 1 марта 1874; 1 класе — 10 марта 1875, а мајор — 1 августа 1876.
Најпре је служио у пешацима, после у пионерима, а најпосле у пољској батерији. Уз то је, ученој чети предавао топографију и фортификацију.
Од 1 маја 1868 до 1 априла 1874 био је у народној војсци, у окрузима ужичком и рудничком.
Године 1876, одређен је за ђенералштабне послове у западноморавској дивизији. Ту га је застао наш први рат против Турака. Многе и тешке послове око мобилизације и концентрације помогао је извршити брзином и зрелошћу којима се је свакад одликова. Али је жудео за командом, за радом на бојном пољу. Та му жеља би испуњена; даде му се команда: да иде уз Ибар к Митровици. Тога тешкога посла примио се Мијаило радо и весело.
У почетку јула, буде позван опет у дивизиски штаб, на Јавору; али жудња за личном борбом, и жеља осветити оца, није му дала мира у штабу.
— Није ово место за мене, говорио је Илић: — ја желим команду; желим да се бијем!…
И команда му се даде најпре у бригади шабачкој, а кад ова оде на Делиград, у бригади рудничкој. Ову бригаду Илић је водно у више бојева од којих је био највећи онај 26 јула на Јавору, кад су нашу дивизију нападала, два сердара-екрема: Дервиш-Паша и Мехмед-Али-Паша са много војске.
Тада је Илић показао и вештину у распоређивању и примерно лично јунаштво.
Јула 28 дочекао је Турке, и тако их разбио да је том победом изашао на велики глас.
Кад су пак наши били потиснути с Јавора, Илић је командовао заштитницом. И, на кушићским утврђењима, борио се тако да је читавих 15 дана био непрекидно на мртвој стражи.
Испративши и рудничку бригаду на Делиград, видео се је у Чачку с мајком која му, у материнској бризи, говораше:
— Чувај се, сине!
— Мајко! Овај посао иде као два јајца на Васкрс: чим се куцну — једно мора прснути!
Вративши се из Чачка у Ивањицу, поста команданат ужичкој бригади друге класе. Њу је обучавао и спремао на Сађавачком пољу, испод Ивањице. Беше невоља, и он, напрегнутом брзином, приспе ноћу, између 22 и 23 августа, на Чемерницу. Ту прими команду на десном крилу ибарске војске од капетана, Вукосављевића. Борба је трајала и 23 августа. Турци Мисирци наваљивали су силовито. Тога дана, уз Илића, погибоше Капетан Вукосављевић, и Стевица Јовановић, а Миладин Стојановић би рањен.
У по дне је било најтеже.
Илић је тада писао: „Моја је чета готово са свим разбијена. Заузет је и Мучањ и Катића. Ја само јогунством држим шанац на Чемерници. Кад буде потреба, ја ћу преко Пресјека на Мучањ“.
Из ових бележака може се познати како је било Илићу тога дана. Најбољи му другови изгинули поред њега; војска смањена; снага малаксала. И он, ако морадне одступити, мисли на Мучањ, висину од својих 5000 стопа!
Али је он Турке ипак одбио! И на Мучањ се није морао пењати.
Пошто су непријатељи одбијени, Илић пође за њима, потискујући их целим фронтом. И они одступише ноћу на Јавор у своја утврђења.
Илић, да би што већу корист извукао из овога свога успеха, гоњаше Турке чак до под Јанков Врх (јужна ивица на венцу Василину Врху), али баш с тога врха крвнички куршум проби му јуначке прси. Он испусти душу на рукама својих ратних другова, народних војника, од којих погибе онај који му први притрча у помоћ!
Мијаило Илић пао је око 9 и 1/2 часова пре по дне, 24 августа 1876.
Крш, пред којим је пао, прозван је, доцније, Илићев Крш.
Кад га је ударило самртно зрно, рекао је само:
— Гле! И ја се раних!…
А пре тога је био добио једну мању рану.
Тело му је пренесено у Београд, и сарањено код Маркове Цркве у гробницу коју је благоволела поклонити Краљица Наталија.
Мијаило Илић био је висока раста, танка стаса, кошчат и сув; црне масти, препланула лица, а нарави плахе, преке.
Био је јак, издржљив; могао је врло брзо и врло дуго пешачити. Из Ужица на Забучје — 1000 стопа висине, излазио је за 20 минута. Из Бајине Баште долазио је, с батаљоном, обданце у Ужице и враћао се (12 часова).
Служећи у пешачкој бригади, ваљало је да огледа [прибор] обућу војничку. Мијаило, с три друга официра, обуче се потпунце као прост војник, и оде пешке у Ваљево и врати се, владајући се на путу као прост војник. Тако је на себи огледао оно што се тражило од проста војника.
Мијаило је често бацао досетке у разговору да и насмеје и поучи. Тако једном, на Јавору, храбрећи војнике, доказивао је да, у боју треба слободно ићи напред.
— Ама гине се, господине, одговори, у шали, један од војника.
— То јесте мала незгода, али ћемо гледати да и њу отклонимо, одговори Илић смешећи се.
Мијаило Илић, осем српскога језика, разумевао је добро језике: немачки, француски, пруски, и служио се књижевностима тих језика, „а за невољу, говорио је сам: — могао бих на сва та три језика којекако и споразумевати се.“
у књижевности од Михаила Илића остали су нам ови списи:
- Чланци у Војину за године 1867, 1868, и 1869;
- Опис Североисточне Херцеговине, с картом;
- Опис предела с ону страну Шар – Планине, (Отаџбина, за 1875);
- Солун – Гисово, војничко-топографска црта (Отаџбина, 1875);
- Путови у Југозападној Србији;
- Клисура између Каблара и Овчара, у Гласнику Срп. Ученог Друштва;
- Путовање кроз Поречину Дрина и Вардара, од Ј. Хана. Ово је дело превео с немачког језика.
Мијаило Илић живео је мало, али је живео радио, и умрьо је славно!
Слава му!
Мијаилова слика има у београдском Народном Музеју.