Зелић Герасим, архимандрит, родио се у селу Жегару, на тромеђи, у Далмацији, 11 јуна 1752, од оца Андреје и мајке Јоване.
Крштено име било му је Ћирило, а Герасимом је назван кад се закалуђерио.
Књигу је почео учити у месту свога рођења, у калуђерице Ане, коју су звали Баба Штула, јер је била хрома, и ишла на штули; а довршио је учење у манастирима Крупи и Крки.
Године 1774, јуна 3, пођаконио га је, на Стањевићима, црногорски владика, Сава Петровић.
После тога, живео је у манастиру Крупи, вршећи дужност коју му је игуман одређивао.
Године 1778, марта 2, запопио га је, у Плашком, Владика Петар Петровић.
После овога случаја, први пут је Зелић сишао у Срем и у Бачку, па се опет вратио у свој манастир.
Године 1782, оставио је манастир и кренуо се пут Крфа, да се учи живописати иконе. У Млецима, по савету неких пријатеља, промени свој пут: место да иде у Крф, окрене се, преко Аустрије и Пољске, у Русију и, 30 јуна 1782, стигао је у град Миргород, у „Новој Србији“, где је нашао многе Србе, који су се онамо населили из Баната, Србије, Босне, и Херцеговине.
У Кијеву је неко време учио цртати, и моловати иконе; али му тај посао, у ком је добро напредовао, науди очима, те га остави и упути се, преко Цариграда, у отаџбину. Уз пут сврати и задржи се у Св. Гори, где научи грчки, и не оде у отаџбину, него се врати у Цариград, где га јерусалимски патријарх Аврамије произведе за архимандрита, 19 јуна 1785 године.
Из Цариграда дође у Далмацију; помоћу добрих људи буде примљен за архимандрита манастира Крупе, па се онда, по други пут, крене преко Аустрије и Пољске у Русију.
У Пољској се је јављао пољском краљу, Станиславу Поњатовском.
Прешавши преко границе у Русију, отишао је најпре у Кијев, где је видео царицу Катарину Другу, и Јосифа Другог, цара аустриског.
Из Кијева је дошао у Петроград, где је, од добрих људи, добио знатне прилоге за свој манастир, па онда удари на Москву, и отуда, с великим дарима, врати се у Крупу, те преда све прилоге цркви, 1789.
Али га ту оптуже млетачкој влади као човека држави неверна, те у мало није отишао у доње тавнице инквизиторске. Али се је, срећом, сачувао од те беде, побегавши у Трст, па онда у Беч. Из државе аустриске вратио се је у манастир Крупу тек кад је нестало непријатеља који су му радили о глави, и године 1796, постао је главни Викарије за послове православне цркве у Далмацији, где млетачка влада није трпела православнога владике!
Као такав, походио је све православне богомоље у Далмацији три манастира: Крупу, Крку, и Драговић, и 54 цркве. И свуд је уводио ред по канонима, и уклањао злоупотребе и грешке, где их је опазио.
Осем тога, старао се је јако да се за Србе у Далмацији уреди каква школа, да народ не остаје у тами.
Године 1806, фебруара 17, по Пожунском миру, Далмацију заузму Французи, и уведу онамо свој ред и своју управу.
Зелић, у свом „Житију“, лепо описује шта је настало у Далмацији, кад су Французи освојили Млетке, и оборили републику млетачку. Чим је пала управа у Млецима, настало је бесуђе у целој Далмацији: ко је био јачи, онај је био и старији… Али кад власти и старешине заузете своја места, онда је и православна црква добила слободу кретати се у границама својих канона, без икакве сметње.
Године 1808, јула 2, Зелић је из Задра отишао у Милан, и тамо, преко вицекраља Јевђенија, израдио те је Цар Наполеон, указом својим, наредио да православни Срби у Далмацији добију свога владику!
Да захвале цару за ову добит, Далматинци су послали у Париз депутацију. У овој депутацији био је и Зелић.
У Паризу се је Зелић представио Наполеону, и неколико пута разговарао с њим. Опис свега тога у његовом Житију врло је занимљив.
Наполеон је, после тога, поставио Венедикта Краљевића за владику Далмацији, а за заступника му, у Боци Которској, самога Зелића.
И Зелић је у Боци радио својски да уведе ред у црквене послове. И овде, описујући запуштеност и злоупотребе свештенства, Зелић даје драгоцену грађу за опис народнога живота у оно време у оним крајевима.
Пред што ће Аустријанци опет заузети Далмацију, Зелић да оставку на заступништво владичанско у Боци, и дође у свој манастир Крупу.
Одатле, кад се Аустрија и Француска зарате, оде 1814 у Беч, где се је нагледао царева, краљева, кнезова, и друге крупне господе, која се је била стекла у Беч, ради Јевропског Конгреса.
Дотле је већ био остарео и оболестио се; али је за то не мање описивао своје врло бурно житије, и довео га је до године 1817.
Зелић је, доцније, кренут из свога манастира Крупе, и заточен у Бечу, одакле је, после, на своју молбу, премештен у Будим где је и преминуо године 1838.
Боравећи у Будиму као заточеник, Зелић је, 8 марта 1825 године, завештао 6000 форината у здравим цванцикама, додавши, доцније, још 2100 форината: на васпитавање православних младића из Далмације за свештенике православној цркви у Далмацији.
Ова је задужбина у Карловцима; њом, као и другим народних фондовима, управља патријарах српски.
Та Зелићева задужбина данас износи више од 26.000 форината, то јест преко 52.000 динара!
Герасим Зелић написао је своје „Житије“, и штампао га у Будиму 1823 год. То је велика књига у 8-ни, са 643 стране.
И „Житије“ и „Фундацију“ Зелићеву прештампала су Браћа Јовановићи, књижари у Панчеву, у својој „Народној Библиотеци.“
Дао нам Бог оваких калуђера, као што бејаше Герасим Зелић!