Зека Буљубаша, где се родио, управо се данас не зна. Једни веле да је место његовога рођења Нова Варош, у нахији сеничкој, а други кажу да је рођен у Спречи, у Босни. Гледајући колико му је било кад је погинуо, излази да се је родио године 1785.
У Србију је дошао за Карађорђева устанка, и находио се, изнајпре, уза Стојана Чупића. Доцније му је било наређено да чува од Турака дринску границу, и он се је сместио у Парашници, у хатару црнобарском; ту је прибрао дружину Голих Синова; имао их је кад 50, кад 100, а кад кад и 200.
Зекини су се војници звали „Голи Синови“ за то што су били све сами бећари, људи без кућа и породица, па наравно, у почетку, и голи и боси; али су они, доцније, бивали одевени у чоху и у злато, а окићени најлепшим оружјем.
Зека је нарочито био лак да дозна шта раде Турци онамо преко Дрине, и да им намере претиче. А и у великим бојевима, свакад је узимао на се део јуначке заједнице, и у свачем се одликовао мушким јунаштвом и мудрим распоредом.
Њему Поп Лука Лазаревић овако пише:
„Голи сине, Буљубаша, Зеко!
Дед’ устани и голаће крени!
Да си брзо у Љешници бјелој,
Лозница нам у невољи цвили“…
Даље, у разређивању за напад на Турке код Лознице, вели му:
„Голи сине, Зеко Буљубаша!
Добро чувај брда и Гучево,
Утећи ће у планину Турци“!
Кад је, 1813, турска сила, под везиром Деренделијом, нагрнула из Босне на Србију, Срби су начинили шанац на селу Равњу, на оној сувој превлаци између Саве и Засавице, и ту су мислили уставити турску војску, докле јој друга српска војска не би озго ударила у леђа, те би тако Турке сузбили и вратили их у Босну.
Ова се нада није навршила, него, напротив, турска војска, после 17 дана нечувенога српског одупирања, разбије Србе, и натера их да се у великом нереду повуку из шанца.
Видећи ту погибију своје браће, Зека, са својим Голим Синовима, начини стражњи ланац, те стане заклањати Србе који су одступали, а узбијати Турке који су нападали. Тиме је многима дао времена да изнесу главе, а себи и дружини својој купио право на несамртно име. Видећи да се већ, бар за онај мах, хоће да утули свећа српске слободе, Зека није ни мислио да себе чува. Док је било барута, заклањајући се за неке хватове дрва, устављали су Турке пушкама, а кад барута нестане, он, и његови Голи Синови, исучу своје оштре ножеве, још по један пут погледају на облачно над Србијом небо, осврну се на лепе мачванске равни, погледе преко Дрине ка поносној Босни па, поменувши Бога и свој народ, јурише с голим ножевима у Турке; и тако секући буду исечени сви до једнога!
Милутиновић овако пева:
„Ал’ док паде Зеко Капетане,
Са свом вјерном прекодринци браћом,
И док паде Шишо Петроније,
Са извесним ускоцима храбрим.
И Турцим’ је закукала нена“.
Тако је свршио низ својих јуначких дела Голи Син Зека Буљубаша, у 28 години свога живота!
Зека је био човек крупан, пун, глават, дугих образа, крупна гласа, смеђе косе; нарави је био веселе, а у суђењу разборит. Милутиновић вели да у оно време, у свој српској војсци, само је Зека Буљубаша могао бити виши растом, и јачи снагом од Карађорђа.
Вечна слава и њему и његовим јуначким друговима!