Захаријевић Илија, директор београдске гимназије, родио се у селу Плочици, близу Ковина, у Банату.
Основну школу учио је у месту свога рођења; гимназију је свршио у Карловцима; философију у Сегедину, и Пешти, а једну годину богословије слушао је у Карловцима.
Године 1839, прешао је у Србију, и постао је професор у гимназији, а године 1842 поверено му је и директорство у тој школи.
Био је човек висок, сув, слаба здравља, љут, али професор, вредан и јасан у предавању. Носио се је увек чисто, фино.
Године 1848, кад преко букну српски устанак против Маџара, Захаријевић, ма да је био човек слабо од суве болести, остави службу, пређе у Банат, обуче гуњ, обу опанке, и припаса силаје и оде да се бије за ствар своје браће. Од природе је био човек ентузијаста, а у ово доба бејаше толико заузет за народну ствар да је некад изгледао као какав пророк с висине задахнути.
Некако пред Претров дан 1848, у нашој школи држаше се годишњи испит; осем друге господе, бејаше ту и Митрополит Петар. На један мах, врата се отворише, у собу уђе и к Митрополитовој руци приђе човек у оделу банаћанина сељака, у опанцима, у гуњу са силајем и пиштољима; у руци држаше црни, широки сељачки шешир, с тробојном траком повезан.
То бејаше главом наш некада слабуњави директор Илија Захаријевић, огорео од сунца, окосматио од рада, и чисто се подмладио од неке мисли коју у глави носи. Пришавши к Митрополиту, каза му нешто шапатом, пољуби га на нову у руку, па се поклони и оде.
За нас, ђаке, то бејаше некака мила појава: човек, кога смо познавали као велика господина, и болешљива директора, да се овако остави господства и лакоте, па да оде у војску на муке свакојаке — бејаше нам врло велики!
И чудили смо му се, и волели смо га.
Онамо су га изабрали, после неког времена, за члана Главног Одбора, у Карловцима.
По свршетку рата, није се враћао овамо, него се настанио у Новом Саду, где је и преминуо, месеца маја 1853, у болници српске општине. Испратили су га професори и ђаци гимназије новосадске.
Захаријевић је био редовни члан Друштва Српске Словесности.
У књижевности су од њега остали ови списи:
- Ода Митрополиту Петру о слави његова имен-дана, 1842, у Београду;
- Српска Граматика, у Београду, 1847;
- Одговор 1. и 2. г. Ср… у Бечу, 1850.
Овде је бранио своју граматику.
У књижевним листовима онога доба има још неких ситнијих састава његових, али су од мање вредности.