Жика Капетан, основалац Делиграда, пре Кочине Крајине 1788, био је механџија у Београду, на калемегдану, и, осем механе, држао је многу ситну стоку. У њега је, као чобанин, служио неки Ђорђе Симић, родом из села Сремчице, у београдској нахији.
Кад Аустријанци завојште на Турке, и аустриски официр Михаљевић стане у Србији купити добровољце, онда се и Жика и његов чобанин Ђорђе упишу у добровољце код тога Михаљевића.
У рату су се тако одликовали да су оба постали капетани; а кад се рат свршио, они су добили пензију, прешли у Срем, и живели су у селу Бољевцима.
Кад се Срби, 1804, дигну на Турке, Жика остави равни Срем, и цареву пензију, па пређе овамо, и стане се бити с Турцима.
За постање Делиграда, Петар Јокић овако лаконски прича:
Дође неки Жика из Македоније1, доведе неколико бећара, и начини ниже села Вукашиновца шанац, који се прозва Делиград. Он покупи још бећара, и постави им старешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким; Џиду над лесковачким, а Першу над свима осталима.
С овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки, и погибе ту за веру српску. Бог да га прости!
Јокић само толико.
Из других извора дознајемо како је погинуо славни основалац Делиграда.
Једном, о Васкрсу, Турци су мислили да су Срби, бар већином, отишли за празник кућама, а Делиград оставили с мало војске, па зато, големом силом, ударе на шанац, а особито на неку „велику капију.“
Срби се, и ако их је одиста било мало, одупру јуначки и, најпосле, сузбију Турке, који, у том нападу, изгубе доста мртвих и рањених војника. Међу мртвима остао је један буљубаша и један барјактар. Овога последњега убио је Србин који је имао необичан надимак — Крстикаша!
У том одбијању Турака, док је бој још трајао, Капетан Жика, слободећи Србе, изиђе на бедем, и повиче:
— Не бојте се, браћо, утекоше Турци! Али, баш у тај мах, згоди га злотвор у прси, те падне.
Из Делиграда пренесу Жику у манастир Св. Романа, где је умрьо на сами Васкрс, 5 априла 1808, и код цркве је укопан. На велику Суботу, онако у мукама, заиште да се напије млека. На то му кажу, да је пост, а он одговори:
— Не треба! Не треба!…
Жикин је век био кратак; његова су уживања била толико смерна, да ни гутљаја млека није хтео узети у уста у пост; али ће се његово име славно помињати докле се год буде помињао Делиград, та докле буде Срба на свету!
Децо српска, сећајте се Жике, његова рада, и његове смрти!…
- Јокић вели да је Жика родом из Македоније, а има их који су држали да је родом из Далмације; међу тим његов живот до рата аустриског (механџија и мандранџија) говори за оно прво мишљење. Исто се тако разликују сувременици и о његову имену: једни га зову Жика, други — Жикић, трећи Џика. а Анта Протић, у својој Повесници назива га чак капетан Џиновац!
Допуна: Баталака, у својој Историји Српскога Устанка, каже да му је презиме Џикић, а име му на страни 4 пише Велчо а на страни 49 Влчо, додајући да је био родом из села Маврова у Маћедонији.
Још Баталака тврди да је Џикић имао брата Кузмана, који је, вели, пошто је Велчо-Влчо погинуо, остао у Делиграду на братњеву месту!…
Славе је, међу тим, он стекао за свако то име довољно! ↩︎