Ђорђевић Јован, професор, књижевник, родио се у Сенти у Бачкој 13 новембра 1826.
Основну школу учио је у месту свога рођења. После је продужио школовање у Новом Саду, у Сегедину, у Темишвару, и Будапешти. Он је слушао философију и медицину, али ову последњу није довршио.
Године 1852, постао је професор новосадске гимназије. Године 1863 био је управник путнога српског позоришта новосадскога.
Године 1868, прешао је овамо у Београд, где је у новом позоришту, као драматург, радио неколико година.
После тога, прешао је у гимназију за професора, па отишао у Шабац за директора, одакле је дошао за професора у учитељску школу, и у војну Академију, а најпосле постао је професор историје у Великој Школи. Неко време био је и наставник Њ. В. Краљу Александру, па, најпосле, неко кратко време и министар просвете.
Умро је у Београду први дан Васкрса, 9 априла 1900, после дуге болести.
Ђорђевић је био човек по природи тих а у раду разборит и смишљен; писао је лепо, читко, да му писање може служити као похвалан пример.
Миловао је класичко образовање, и наваљивао много да преводи одабране класике, али је у том слабо одзива налазио.
О његову јубилеју доносили су листови и овдашњи и онострани исцрпне белешке о свим његовим књижевним радовима1, и о животу његову.
Лака нека му је црна земља!
- Неки су листови писали да је Јован Ђорђевић творац оне народне алегорије „Маркова Сабља“. То је у толико истина, у колико је он ту алегорију прерадио, а њу је за позорницу први спремио Јован С. Поповић још године 1848, па се она, таква каква је, није могла у доцније време играти на београдској позорници. Зато ју је Ђорђевић прерадио. То је његова мешавина у том комаду! ↩︎