Ђурић Јанићије родио се у селу Страгарима, у осоју рудничком, од прилике 1779, а књигу је научио у Манастиру Благовештењу, у Руднику.
Како је букнуо, у Јасеници, устанак 1804, Јанићије се је придружио устаницима и, још у Орашцу, где је Ђорђе Петровић изабран за вођа устанку, постао је Карађорђу секретар. У тој служби остао је до пропасти Србије, 1813.
За то време, Ђурић је увек имао утицаја на Карађорђа: ком је он рекао да живи, није требало да се боји Ђорђева пиштоља, а ком је рекао да мре — није му помогло ни небо ни земља! Тако веле сувременици за утицај Јанићијев у Карађорђа.
Године 1809, маја 2, Ђурића је Карађорђе слао у Влашку, у руски главни стан, да се договори о заједничком ратовању на Турке.
Године 1813, јула 13, кад је већ све било пошло куд не треба, Карађорђе пошаље Ђурића на Дрину, као главног старешину свој војсци на оном крају. На Дрини је Ђурић оставио ружан глас, по својој војничкој способности, и о својој љубави према отаџбини.
После пораза српске војске на Засавици, Ђурић је похитао у Београд и, 21 септембра 1813, прешао је, заједно с Карађорђем, у Земун, одакле је послан у Петаву; па је, 1814, опет заједно с „вождом,“ отишао у Русију, и настанио се у Хотину.
Године 1830 вратио се је у Србију, и, као човек добра имовна стања, начинио је био лепу велику кућу онде где је данас нови Краљевски Двор. Доцније је ту кућу продао Држави, па себи озидао другу, према Милутиновићевој Апотеци, на Теразијама, коју је, пре неки дан, купио Др Хирш.
Јанићије Ђурић постављен је за члана апелационом суду 17 фебруара 1839, а 9 јуна 1840 постао је председник томе суду. Те исте године, 22 августа, постао је члан земаљскога Савета.
Последње године свога живота провео је, као пензионовани саветник, нешто у Београду, а нешто у Страгарима, где је такође имао лепо некретно имање.
Преминуо је од штуцања, 14 априла 1850, у Стратарима и сахрањен је у Манастиру Вољавчи, где је, године 1838, подигао звонару о свом трошку.
Јанићије Ђурић добро је урадио што је огледао да, макар што год, запише о догађајима који су се, за његова живота, ређали у Србији.
То што је писао, штампано је у Гласнику, 4 од стр. 75—150.
Ђурић је имао од Руског Цара Александра Првог орден Св. Владимира другог реда.
Његова слика налази се у Народном Музеју, у Београду.