Ђукић Петар био је војвода у крушевачкој Жупи од 1812 до 1813 године.
Ђукић је погинуо на Делиграду 1813, пред саму пропаст Србије. На дому му је остала жена Иконија и двоје деце: син Бошко и кћи Спасенија.
Кад Хаџи-Продан, 1814, дигне ону злосрећну буну, онда глас о том устанку брзо допре и у крушевачку Жупу. Бошко Ђукић, младић жив, и отресит, остави матер и сестру, па оде у Левач да разбере шта је то и како је?
У Левчу га Турци ухвате, окују, и отерају у Београд, где га је чекала неминовна смрт.
Мати његова пак, сазнавши шта је са сином њеним, зовне своју кћер, и упита је: би ли пристала ићи у Турке, само да избави брата?
Сестра пристане.
Иконија онда, заједно с ћерком, дође у Београд, и обе изиђу пред Ћаја-Пашу.
Мајка понуди кћер да би избавила сина!
Ћаја упита девојку: пристаје ли на то, драге воље?
— Ако ми брата даш мајци, пристајем, одговори девојка.
Ћаја пусти брата, и преда га мајци, а девојку пошље у свој харем.
Доцније се је ова девојка, јуначким прегнућем, избавила из турскога харема, и пребегла преко Саве1.
- Милутиновића Историја, стр. 93—94. ↩︎