Ђорђевић Ђерасим, владика шабачки, родио се у Видину, 1779, од родитеља Влаха.
„Мајка моја Ануца, прича сам Ђерасим: — никаквог другог језика није знала, јадница, кромје свога матерњега влашког говора.“
Ђерасима родитељи даду у школу, у Видину, где се је, у доброга учитеља Цеке, учио до своје 12 године.
У оно време Манастир Студеница имао је у многим већим варошима своје метохе, у којима је седео по један монах, те људе поучавао, и од њих, за свој манастир, примао милостињу. Такав један метох Студеница је имала и у Видину; а Видинци, људи побожни, давали су сваке године, сваки еснаф, по сто ока соли, Лаври Српској Студеници!
Виђајући често студеничке духовнике, и слушајући што се прича о царској задужбини Студеници, и уопће о Србији, Ђерасим зажели да и сам оде у Студеницу, која му се је представљала као рај на земљи,
Догоди се да неки Видинци пођу у београдску нахију да купују храну, па Ђерасим пристане с њима, и, тако, дође у Велико Село, у београдском округу, неком Попу Остоји, у кога је био чуо да се налази неки духовник из Студенице.
И одиста је ту био духовник Теодосије Студеничанин, који дечка Ђерасима прими лепо, и поведе у манастир; алу, у том путу, они зађу чак на Ваљево да поведу што више поклоника Св. Краљу.
С овим поклоницима, Ђерасим је први пут дошао у место за којим је душа његова, и не знајући га, толико жудела!
После неког времена, братство пошље Ђерасима у Нови Пазар, Владици Јанићију Тулежанину, те га, на Тодорову Суботу, 1799, зађакони.
Године 1800, тај пети владика, дошавши у Студеницу, произведе Ђерасима за јеромонаха.
Кад се је, године 1806, Студеници приближила опасност од турске најезде, онда је Ђорасим, с осталом браћом, и с моштима, Св. Краља, добегао у ман. Враћевшицу, у рудничком присоју, где су сви остали до пред пропаст Србије 1813.
У Враћевшници, с почетка, живели су посебице: Враћевшничани калуђери за себе, а Студеничани за себе. Али после смрти игумана враћевачког Јосифа, кад Мелентије Павловић би изабран за игумана, они се сјединише, те су, после тога, живели као једно браство све до пропасти српске 1813.
Године 1813 пак, видећи да ће Турци овладати Србијом, архимандрит Василије, с браћом Студеничанима, узме Светог Краља, донесе га у Београд, а одавде га пренесе преко Саве у манастир Фенек.
У Фенеку, код Св. Краља, остане десет калуђера, а Ђерасима одреде у Гргетег. Ну он, чим чује да се сме у Србију враћати, остави Фрушку Гору, пређе у Србију, и већ га, 6 јула 1814, видимо у Вољавчи, у Руднику, где пише своје стихове о Србији.
Из Вољавче је, за неко време, био отишао у Каленић Игуману Нићифору; а кад Нићифора, у Хаџипроданову буну, Турци ухватише и погубише, Ђерасим је опет дошао у Рудник, и находио се је уз архимандрита Мелентија Павловића, а некад и у кући Кнеза Милоша, у Црнући.
Том приликом, познао га је Кнез Милош, и заволео.
Године 1831, октомбра 11, по жељи кнежевој, Ђерасим је посвећен за владику, и намењен, како он сам каже, најпре на јепархију „пожаревачке стране“, а после га пошљу у Шабац.
Тихо, побожно, провео је Ђерасим у Шапцу, као владика, око осам година, па се је упокојио на светлу среду, 29 марта 1839, и сахрањен је у озидану гробницу у шабачкој цркви, до северних врата црквених.
Године 1838, Ђерасим је штампао у Београду књижицу:
„Знаменитији догађаји новије српске историје, на кратко, у везаном и простом слогу,“ стр. 124.
Кад Србин чита оно што се је излило из пера овога духовника, мора га подузети нека особита милина, једно што му се ту ређају догађаји који су му толико блиски, а друго — што се све то лије из срца које је већ казало да је зачето у утроби мајке несрпкиње!
О, свети утицају Лавре Студенице, и свих других споменика минулога српскога живота! Није ли ваша моћ толико бајна, толико крепка да од детета несрбина начини овакога владику родољуба?!
Да ли вас, силе божанске, умемо ценити и употребити ми, који смо тако жудни, и толико потребити да загрејемо срца своја, и срца омлађих својих, љубављу према свему народу својему, према отаџбини драгој, свој колика је?
Ђерасиме, владико свети! лака ти била земља српска, коју си тако синовски љубио, и коју си љубављу прославио!
Светао ти, до века, помен међу архијерејима, а вечита слава међу свим Србима!