Ђорђевић Димитрије, кога су звали и: Господар Димитрије Јагодинац, родио се у Македонији1 1782. У Србију је дошао, с Крџалијама, 1804.
Раставши се с Крџалијама, Димитрије оде у монаштво рудничком војводи Милану Обреновићу.
Кад је Милан послан у Букурешт, Димитрије остане код брата Миланова, Милоша, од кога се, после, није раздвајао него је с њим делио и зло и добро.
За владе Карађорђеве, Димитрије је Милошу био први момак и друг, а пошто је Карађорђе Србију оставио, и Срби се предали Турцима, Димитрије је бивао Милошу и тумач, и писар, и азнадар, и вршио је многе друге народне послове.
Кад Милош, доцније, постане Кнез и велики Господар, он Димитрија, за његове велике труде, и за верну службу, узме као брата, па ожени, и учини обор-кнезом нахије јагодинске. И заиста је његово поштено срце заслуживало све те милости и тако велике награде.
Кнез Милош је наредио те су Димитрије и његова жена помињани у црквама, на јектенијама, као што је помињан сам Кнез Милош, и његова рођена браћа.
Кад би пак откуд, с пута, долазио у Јагодину, Димитрија су дочекивали учитељи и ђаци, и певали су му, као год и Кнезу Милошу!
У писмима својим, Кнез га обично назива својим „братом“.
Године 1820, пошље Кнез Милош, по народном послу, депутацију у Цариград. У тој депутацији били су: Војвода Вујица, Димитрије Ђорђевић, Прота Милоје, Архимандрит Самуило, Илија Марковић, Сава Љотић, Ристо Дукић, и Аврам Петронијевић.
Како баш тада букне грчки устанак, Порта затвори српске депутате, божем да их сачува од мусломанске светине. Ту се је Димитрије разболео тако да, по повратку у Србију, није био за послове, него је живео у Јагодини код своје куће.
Неки веле да је од страха турскога, у Цариграду, померио памећу, а други причају да га је Кнезу Милошу опао некакав Маркић Чибугџија, као божем да он и његова друга жена Јованка спремају отрове да отрују Кнеза Милоша, добротвора, свога! Кнез Милош се је, прича се даље: — тако наљутио да је поручио Димитрију да га не чека у Јагодини, него нека иде куд год зна. И од овога страха и од жалости што је опаднут на правди, Димитрије је, веле, мало био скренуо.
Међу тим г. Стевча Михаиловић, који је заступио Димитрија у дужности, вели да није био померио памећу, већ је, као стар човек, био онемоћао за службу, а и у кући је био на муци од велика зла своје друге жене Јованке.
— Једном ми се је жалио, прича г. Стевча: — да су неки чиновници говорили о њему у кавани ружно, и питао ме шта да ради? Ја вам му световао да иде Кнезу Милошу, и њему да се потужи. Кад Кнез Милош заповеди чиновницима да ћуте — не сме ни један зуба помолити.
И он је, вели, отишао у Крагујевац.
Кнез га је примио лепо; частио га неколико дана; даровао му 100 талира за трошак, и отпустио кући.
Одиста га, вели г. Стевча: — после тога, није нико узнемиривао.
Године 1835, фебруара 23, бр. 532, Кнез Милош је Димитрију, као заслужну човеку, одредио 400 талира пензије на годину.
Димитријев конак у Јагодини био је онде где је сада окружно начелство.
Димитрије је умрьо у Јагодини 26 јануара 1837.
На његовој гробној плочи има овај запис:
„Овде леже кости мужа за отечество српско много заслужившега, Полковника Димитрија Ђорђевића, представившег се 26 јануара 1837, у 55 љету старости своје, у Јагодини“.
Димитрије је био човек личан; говорио је српски, грчки, и турски. После себе оставио је само једну кћер, Милицу, која је била удата у Београд, за некога Вучка Бакалина.
- Овако каже Вук, и други сувременици који су Димитрија знали, и који, и по његову говору, држе да је био родом из Македоније, а Сима Милутиновић, на једном месту, вели да се је родио у Босни, иза Бијељине (старина пак да му је из Херцеговине), и да је у Мачви, бој се баш у Бадовинцима, имао рођаке! Историја, стр. 447. ↩︎