Ђак Милоје родио се у селу Кусатку, у смедеревској Јасеници (некадашњој Некудимској Жупи).
У детињству је учио књигу; за то је прозван Ђаком. То му је име, после, остало кроза сав живот.
Још као младић, запопио се је и, у том чину, само је крстио Степана Банковића, из Кусатка, и венчао неког Маторкића, па онда остави поповство, и ода се на трговину1.
После године 1805, Ђак је био писар у војводе Вујице Вулићевића, до године 1813.
Кад Србија, те године, падне на ново под Турке, Ђак пребегне у Немачку, откуда се је 1815 године вратио својој кући, и на ново почео трговати живом стоком.
На тај начин, Милоје Ђак био је човек врло познат и уважен у свом крају, а уз то, и пређе као свештеник, и после као војводин писар, и тада као трговац, имао је довољно прилика да позна наше сељаке и њихове тегобе и жеље.
Године 1824, док је Кнез Вујица био у Цариграду, с другим народним посланицима, у смедеревској Јасеници, место њега управљао је син његов, Кнез Петар Вулићевић, који је био неки пашеног Кнезу Милошу.
Сувременици описују овога Кнеза Петра као човека добра, али немоћна да види све што по селима раде његови подручници, и да каштигује и стегне оне који су власт употребљавали на зло народу.
Тако се прича да су многи ондашњи пандури, кад дођу у село коме на конак, па им се за јело изнесе проја, потезали се том пројом низ воће, као што се потежу котрљем весели људи у белу недељу; ако ли им се изнесе и проја и погача, па им ни једна не буде по вољи, онда су бацали најпре проју па, за њом, погачу, вичући:
— Беж’, пројо, узјаха2 те погача!
Бивало је пандура који су, дошавши домаћину на конак, тражили да им се за вечеру закоље пиле, али да га газда надува, као што се надува јагње ишли јаре, и да га одере, па тек, тако одерано, да им се испече за вечеру3.
С оваких поступака, дигне се читава буна против Кнеза Петра Вулићевића и његових подручника. То је било у почетку фебруара 1825.
Бунтовници су тражили: да се укину кулуци, да се смање и правичније разрезују данци, а нарочито да престану чиновничка и пандурска самовољства у народу.
Говори се да је ово последње највише било народ огорчило.
Тих незадовољника скупи се око 5000 људи! Они узму за вођу и старешину Милоја Ђака, из Кусатка, па се крену ка Крагујевцу, где се је налазио Кнез Милош.
Али ни Кнез Милош није залудничио тих дана. Чим је чуо за ту буну, одмах је послао Тому Вучића, гружанскога кнеза, пред бунтовнике, који их сретне у Тополи и, на брду Опленцу, побије их, и, том приликом, Милоја Ђака рани у кук.
После овога пораза, кад му се војска распрсне, Ђак побегне к Београду, па, савладан умором и болом од ране, застане у механи села Мокрога Луга да се одмори, и да рану превије. Ту га људи познаду, ухвате, и одведу у Паланку где се, у тај мах, налазио Кнез Милош с војском.
Добивши у своје руке вођа те буне, Кнез нареди да сва војска на пољу Рудинама, код Паланке, стане у два реда; Милоја Ђака, који због ране није могао ићи, посади на једнога белога коња, веже му ноге испод коња, изведе пред војску, којој овако рекне:
— Ово је, браћо, онај с кога сам морао потрзати вас од ваших кућа и послова, у ово зимње доба!
Сад коња под Ђаком натерају да иде кроз она два реда војника, а војницима се заповеди да пуцају у њега. Пушке су пуцале а осуђеника је носио коњ до на други крај параде, где притрчи момак Господара Јеврема, те Ђака својим пиштољем уплеха.
Главу Ђаку одсеку и пошљу у Београд везиру, који заповеди да се набије на шиљак на Фићир-Баиру, према Семинарији и данашњој Народној Гостионици. А тело је метнуто на точак.
Пред Цвети, оде Ђакова жена, с дететом, Кнезу Милошу који, видећи је, рекне:
— Ево Ђакових сирота!
Она се замоли да тело Ђаково може скинути с точка, и саранити.
Кнез јој то допусти, те тако га је укопала с леве стране олтара кусадачке цркве.
Сав овај догађај зове се у народу, и пише се у историји — Ђакова Буна.
Интересно је, и, у многом погледу, поучно, прочитати у Српским Новинама (од године 1834, бр. 18) опис свечаности, када је Кнез Милош, у селу Осипаоница, 29 априла 1834, опростио народу округа смедеревског погрешку, коју је био учинио својим пристанком у „Ђакову Буну“!
Праштајући, Кнез је, тада, изговорио ове речи:
— Заборављање бурних и мутних догађаја, и незлопамћење велико су добро за свакога човека; ја сам заборавио несрећу, којом је један од вас хтео отачаство да упропасти; заборавите и ви, да сте и отачаство и мене кадгод вређали. Ја вас грлим и љубим као браћу рођену; будите спокојни, и не мислите више о оном што је било: било па и прошло!“…
- Прича се да је, идући по нурији, у некој ниској кући, лупио читакињом и главом о горњи праг у врата, па се, с тога, наљутио на поповску службу и, дошавши кући, казао оцу да више за живот главе не ће поповати. ↩︎
- Ову претњу проји од погаче они су исказивали речју која се од стида не може записати. ↩︎
- Све ове појединости причао је Милутин Ђурђевић, кнез лепенички, своме сину Драгутину Жабарцу, а овај их је мени готово у перо издиктовао. ↩︎