Добрњац Стеван, брат Петра Добрњца, родио се у селу Добрњу, од прилике 1778 године.
У детињству је Стеван научио читати и писати од калуђера у манастиру Горњаку.
За првога устанка, не јавља се нигде, као какав старешина; а године 1813 био је пребегао у Банат, али се брзо вратио својој кући у Добрње.
Године 1815, чим је букнуо устанак у Такову, Стеван је настао те подигао сву Мораву против Турака, и, с толиком војском, пошао је на Пожаревац.
Кнезу Милошу то је била велика радост, и велика помоћ. За то Стевана одмах, по освојењу Пожаревца, постави кнезом над моравском кнежином. И све је било добро што је Стеван радио и наређивао да се ради. Али, у пролеће 1821 године, Стеван Добрњац и Марко Абдула, други кнез из нахије пожаревачке, нешто по порукама етериста из Влашке, а нешто по наговору београдскога везира Марашлије, који је желео Србе позавађати, и тако напредовање Србије спречити, пођу да дигну буну против Кнеза Милоша. Одиста, за њима двојицом, устане готово цела пожаревачка нахија.
Али Кнез Милош, вештином и брзином, ту сву буну угуши за десетину дана.
Видећи да од буне не би ништа, Стеван Добрњац, преко Параћина, утече лесковачком паши под заштиту.
Кнез Милош затражи од паше да му Добрњца врати; а паша одговори да је добегао под заштиту, и да образ не допушта вратити га. Али Кнез Милош да реч да му не ће ништа, само да дође, и да провидни рачуне о новцима пореским које је од народа био покупио.
И Добрњац се тада сам врати, дође Кнезу Милошу, и поклони се, а Кнез му опрости кривицу, и рекне му да седи код куће, а да се не меша у народне послове.
Тако је и било.
Али Стеванов друг, Марко Абдула, у почетку 1823, погине ноћу, пред својом кућом, и убилац му се не нађе. Стеван се, тада, уплаши да и њега не изеде помрчина, па утече у Банат, где је живео неко време. После је отишао у Русију, где је остао неколико година.
Стеван Добрњац је умрьо у Јашу, у Молдавији, 1835, и онде је и сахрањен.
Добрњац је, осем српског језика, знао влашки и руски, а разумевао је и турски.