Добрача Јован (Димитријевић) родио се у селу Добрачи, по ком је и сам прозван Добрачанин и, најпосле, Добрача.
За Карађорђева доба, Јован Добрача био је на гласу марвени трговац. У протоколу Карађорђеву, бр. 1478, записано је да је Јовану Добрачи дан пасош, да може продати у Турску, у један мах, 110 волова!
После године 1813, остао је код своје куће, и види се да су га Турци учинили Кнезом у Гружи.
Године 1815, у самом почетку, и Добрача је био на оном састанку у Рудовцима где је уговорено: да се на ново устаје на Турке, чим се Милош избави из турских шака. А кад је Милош, измакнувши из Београда, дошао у Црнућу кући, Добрача и Мелентије Архимандрит први су дошли и казали му шта је уговорено.
Кад се осети покрет у Руднику, Турци позову у Крагујевац све кнезови на договор, а управо су хтели ухватити их као таоце. Добрача не оде на тај позив, већ скупи 500 Гружана, и похита пред Ћаја-Пашу. Видећи да је Ћаја већ прешао у Чачак, Добрача ископа шанац до Мораве, и ту се утврди.
За читава трпи месеца, он је своје Гружане хранио из својих кошева, а оставши с неколико стотина фишека, тако је мудро трошио барут, да је ипак учинио велику штету непријатељу. Из његове војске био је онај Васа Томић, из Кића, који је згодно Ћаја-Пашу.
И после рата, Добрача је остао старешина у Гружи, неколико година. Тек 16 маја 1822, по својој молби, разрешен је од те дужности, и на његово место дошао је Вук Перишић, дотадашњи момак Кнеза Милоша.
Добрачи је, тада, дано објавленије да га нико не сме задевати, већ да му се морају сви дугови покупити и предати.
Под старост је Добрача био веома осиромашио, и још ослепео.
Кнез Милош, указом од 23 фебруара 1835, бр. 532, дао му је 100 талира пензије на годину.
Добрача је умрьо 5 декембра 1839, и укопан је код манастира Драче. На његовој плочи пише ово:
„Овде су кости много заслуженог војводе српског Јове Добрачанина“.
Добрача је послужио своју отаџбину и мишцом, и памећу, и тековином.
Слава имену његовом до века!